Kurs dinara, pitanje je dana, preći će do juče gotovo nezamislivih – sto dinara. To više nisu nikakve špekulacije nedobronamernih već nešto što se zove realna, tržišna ekonomija u kojoj ni pola milijarde evra intervencija NBS nije uspelo da uspori klizanje nacionalne valute preko te zamišljene crte odbrane. U javnosti se već sprema „opelo” dinaru i sluti ubrzani rast inflacije.

Istovremeno guverner NBS, Radovan Jelašić, ne prestaje da  objašnjava da on pomno vodi računa o stabilnosti cena, ali da nije odgovoran za kurs dinara. U Zakonu o NBS, doduše, tako i piše, ali onda se nameće pitanje – da li je moguće da u našem ekonomskom sistemu niko ne bude odgovoran za kurs dinara. Ako nije NBS, a niko ne proziva Ministarstvo finansija, odnosno vladu, ko još može biti posramljen što dinar uporno, ali sigurno klizi iz dana u dan, a NBS troši, kako guverner Jelašić tvrdi, pozajmljene pare za njegovu neuspešnu odbranu?

U odgovoru bez pitanja bilo bi najlakše i politički najunosnije reći – svi smo krivi. Potrošili smo, „pojeli i popili”, kako reče guverner, sve do poslednjeg dinara pa i 13 milijardi evra privatizacionih prihoda u koje su ubrojane sve direktne investicije, grinfild, braunfild i druga znana i neznana ulaganja. I njih smo spiskali, a nismo se razvili. Čak smo i broj nezaposlenih za poslednjih godinu i po dana uvećali za novih 140.000 duša.

Neko, ipak, čak i u ovako socijalizovanoj kategoriji odgovornosti mora, ipak, biti malkice odgovorniji. Ne samo za kurs, već i za rđavu ukupnu ekonomsku situaciju zemlje. Od te odgovornosti ne može, makar se izuo bos, da pobegne ni guverner Jelašić, jer je u toj ekipi od demokratskih promena do danas – neizostavan igrač. Najpre kao viceguverner, a potom i kao prvi čovek monetarne vlasti. Jelašić je sve vreme bio tu i sve to gledao.

Da li čoveku s takvim mestom u podeli vlasti može biti svejedno da li padaju kurs, industrijska proizvodnja, raste li nezaposlenost ili skaču kamate u bankama i dugovi privrede? Nije li posao monetarne, baš kao i fiskalne, odnosno ukupne ekonomske vlasti da zajednički pronađu najbolja rešenja za privredne probleme i da u istoj srazmeri podele i odgovornost za ono u čemu (ni)su uspeli.

Drugačije rečeno, može li i koliko guverner da bude veliki u svom poslu, sa svim oreolima nezavisnosti, čak i kada lagano smanjuje stopu inflacije, ako se na drugoj strani, počev od kursa preko nezaposlenosti i standarda do platnog deficita… sve ruši kao kula od karata ili leluja pod naletima ekonomske svakodnevice. Kod nas može, jer se beži od činjenice da u ekonomiji, baš kao i u politici, ima nešto što se ne zove objektivna već i moralna odgovornost. Zbog nje bi u nekim zemljama, koja se ne zove Srbija, usled loših rezultata u ekonomiji, i šefovi portira centralnih banaka ponudili ostavke.