Србија, чини се, никада се лакше није договорила о новом споразуму, из предострожности, са Међународним монетарним фондом. Чак нам је тај светски финансијски „жандарм” готово благословио подизање границе буџетског дефицита са 4,1 на 4,5 одсто. Није тражио чак ни неко јаче стезање каиша, јер, ето, у предизборној смо години, па није баш упутно од актуелне владе тражити да уради нешто непопуларно што јој може наружити углед код бирача. Милина једна.

ММФ, ипак, више реда ради затражи да се уради ваљан ребаланс буџета за ову годину, са свим минусима, и да влада у скупштину достави закон о реституцији, који мора да има „фискално одговорна ограничења исплате”. Другим речима, не да обећава више него што може да плати бившим власницима за враћену имовину. Из ММФ-а не рекоше да ли је наговештених две милијарде евра за те потребе доња или горња граница. Али то у овом часу није од посебне важности.

Треба само испунити те одиста лаке формалне разлоге и борд директора ММФ-а крајем септембра одобриће нам тај осамнаестомесечни аранжман у коме нам се ставља на располагање и милијарду евра „дозвољеног минуса” за јачање девизних резерви. За не дај боже. Ако устреба.

Прича, како је тај споразум добродошао, јер је страним кредиторима тиме упућен добар сигнал о Србији, која са ММФ-ом, као првокласним жирантом, има солидан финансијски кредибилитет, не стоји до краја. Никада, никоме и нигде у свету оном ко се зајми и има тутора не може да расте углед, али нама – може. Али нека то питање остане за неку другу причу.

Суштина је у нечем другом. ММФ је био и отишао. Имамо то што имамо, али све оно о чему смо са ММФ-овим људима разговарали, предочавали им податке, планове, нацрте закона, идеје… ми треба да урадимо. То неће учинити они, нити Светска банка или Европска унија. Ми смо ми и нико више.

Србија мора својим мерама да привуче стране инвеститоре, да крене у нову индустријализацију, запошљавање, да повећа извоз са садашњих 25 на 60 до 70 одсто БДП, да скреше јавну и сваку другу потрошњу, да много више улаже у образовање и науку… да постане земља у којој ће се поштовати слово уговора, судови бити ефикасни, а економске, друштвене, приватне и личне слободе на нивоу ЕУ. За све то ММФ нам може бити од помоћи, али он то не може за нас да уради. Ми морамо да загриземо у ту јако киселу јабуку од које, као ђаво од крста, бежимо већ десетак година после демократских промена. Ако пре њих један властодржац и тоталитаран систем нису допуштали – шта је сада проблем. Ми? Биће да је тако.

Тако и овај споразум са ММФ-ом не треба дизати у небеса, без обзира на лакоћу с којом је постигнут. Он је само одушак за ову посусталу привреду и осиромашено друштво. Рупа у дебелом леду на који изнурене и ошамућене рибе могу да дођу до свежег ваздуха, а онда, опет, доле. До неког пролећа, које за нас, деценијама касни.