Неколико пута сам пустио сузу ганут због пословних проблема америчке мултинационалне компаније „Ју-Ес стил”. Драма траје недељама, сиротим акционарима из Питсбурга се смањује профит, они би да у Смедереву погасе пећи, да о’ладе с производњом, да спусте амерички барјак с јарбола, и да њихове инвестиционе трупе оду негде другде. Али коњица стиже у последњи час, из неочекиваног правца. Из Немањине 11.

Заиста је дирљиво гледати с каквим ентузијазмом Влада Србије чини све не би ли одржала ватру у пећима смедеревске железаре. Формира се радна група, повећава се борбена готовост, звона звоне на узбуну, планирају се операције спасавања заједно с америчким менаџментом, организују се емисије на националним фреквенцијама у којима је смедеревској пећи додељена улога Радничког батаљона на Кадињачи: ако падне „Ју-Ес стил”, пашће и Србија.

Сасвим разумљиво, рекло би се, јер железара учествује са 14 одсто у укупном српском извозу. Хајде да не дужимо, од ње данас зависи пола привреде Србије. И, ако се Американци заиста повуку, колатерална штета њиховог одласка биће 5.300 радника на улици, што би била ружна вест. Или, како је поетски рекао градоначелник Смедерева, град би појео мрак. Зато је влада „Ју-Ес стилу” понудила најбоље могуће подстицаје за једну компанију: градске власти су им смањиле таксу с 100 на пола динара по квадратном метру за коришћење обале Дунава... И ништа у овом изненадном мобилизацијском напору владе не би било спорно, да не одаје утисак да се она понекад понаша као каса узајамне помоћи за моћне стране компаније у Србији. Колико је само из буџета Србије дато „Фијату”, „Јура корпорацији”…? 

Штета је што такву политику – да узима од сиромашних и даје богатима – Цветковићев кабинет не показује када је у питању блокада 50 фабрика српског металског комплекса који се, гле чуда, налазе у владином власништву. Међу њима су и некадашњи гиганти ИМТ, ИМР, „Прва петолетка”... Месецима траје њихова агонија, блокирани су им рачуни, али је преовлађујућа економска мисао углавном слала следећу поруку: „Жао нам је, нисте се показали способним да издржите тржишну конкуренцију”. Тих 50 фабрика, заједно с кооперантима, чине армију од 50.000 радника.  

Зато је прагматични председник Самосталног синдиката металаца Србије Зоран Вујовић у праву када предлаже: „Нека спасу „Ју-Ес стил”, али нека погледају и нас”. И зато би најпоштеније било да влада откупи железару и да, уместо да у њој гаји печурке као некад, пита Американце како се кали челик.

Наравно, тек ће да буде приче о цени откупа, јер је „Ју-Ес стил” купио Сартид за 23 милиона долара, при чему је нови власник ослобођен обавезе плаћања гигантских дугова које је железара имала према повериоцима.