Izbori za Evropski parlament, veliko telo (736 poslanika), čiji je posao da nadzire izvršne institucije Evropske unije, bili su test za raspoloženje birača u 27 evropskih zemalja koji je prošao bolje nego što se strahovalo, ali i gore nego što se očekivalo.

Njihov glavni rezultat nije znatno promenjeni odnos snaga u velikom parlamentarnom zdanju u Strazburu – on se nije dramatično promenio – već rekordna apatija evropskih birača, što se može protumačiti jedino kao ozbiljna opomena aparatu koji stoluje u Briselu.

Izlaznost je ovoga puta bila najniža otkako je 1979. biran prvi sastav EP, kada je svoje evropsko biračko pravo iskoristilo 62 odsto glasača. Ovoga puta izlaznost je bila 43 odsto, što je nesumnjiv indikator odsustva entuzijazma, ne možda toliko za evropski projekat, koliko za način na koji se on institucionalizuje ili bolje reći udaljava od svakodnevice pola milijarde ljudi koliko ih ima u 27 zemalja Unije.

Treba, naravno, imati u vidu da su ovi izbori održani usred velike ekonomske krize, u kontekstu rastuće nezaposlenosti, ali i preovlađujućeg osećaja da u EU nema dovoljno jasnog konsenzusa oko toga kako da se posledice krize ublaže i otvori perspektiva izlaska iz nje. U ovako nesigurnim vremenima oni koji su smatrali da ipak treba da glasaju, učinili su to sa uverenjem, u većini, da im više sigurnosti pružaju politički konzervativci nego levo orijentisane stranke, socijaldemokrate i socijalisti.

Otuda je izborni ishod uspon desnice, preciznije stranaka koje su desno od centra, koja će i dalje biti najveći blok i u novom sazivu EP. Zaslugu za to imaju pre svega vladajuće partije u Nemačkoj, Francuskoj i Italiji.

Najgore je, međutim, prošla vladajuća partija u Velikoj Britaniji, gde su laburisti u velikoj krizi koja nije toliko u vezi sa Briselom koliko sa unutrašnjim skandalima i gubitkom kredibiliteta tamošnje političke elite.

Utešno je, takođe, što su i evroskeptici prošli lošije nego što su se nadali, mada je uspeh ekstremista u pojedinim zemljama povod za razmišljanje. Utešno u tom pogledu može da bude objašnjenje da se u svakoj krizi povećava ksenofobija, pa otuda više nego obično glasova za one u čijim programima su zastupljeni proterivanje emigranata i zatvaranje kapija „evropske tvrđave”.

Za nas je relevantno da ovakav izborni ishod ne menja evropski kurs proširenja na zapadni Balkan: štaviše, poraz glavnog protivnika Lisabonskog sporazuma Irske nagoveštava da bi tamo zaglavljeni proces ratifikacije ovog važnog dokumenta mogao ponovo da se pokrene. Ostaje nam zato da i mi probudimo sopstveni evroentuzijazam i sa većim elanom uređujemo sopstveno dvorište, prateći, razume se, sa adekvatnom pažnjom trendove u onom velikom evropskom...