Избори за Европски парламент, велико тело (736 посланика), чији је посао да надзире извршне институције Европске уније, били су тест за расположење бирача у 27 европских земаља који је прошао боље него што се страховало, али и горе него што се очекивало.

Њихов главни резултат није знатно промењени однос снага у великом парламентарном здању у Стразбуру – он се није драматично променио – већ рекордна апатија европских бирача, што се може протумачити једино као озбиљна опомена апарату који столује у Бриселу.

Излазност је овога пута била најнижа откако је 1979. биран први састав ЕП, када је своје европско бирачко право искористило 62 одсто гласача. Овога пута излазност је била 43 одсто, што је несумњив индикатор одсуства ентузијазма, не можда толико за европски пројекат, колико за начин на који се он институционализује или боље рећи удаљава од свакодневице пола милијарде људи колико их има у 27 земаља Уније.

Треба, наравно, имати у виду да су ови избори одржани усред велике економске кризе, у контексту растуће незапослености, али и преовлађујућег осећаја да у ЕУ нема довољно јасног консензуса око тога како да се последице кризе ублаже и отвори перспектива изласка из ње. У овако несигурним временима они који су сматрали да ипак треба да гласају, учинили су то са уверењем, у већини, да им више сигурности пружају политички конзервативци него лево оријентисане странке, социјалдемократе и социјалисти.

Отуда је изборни исход успон деснице, прецизније странака које су десно од центра, која ће и даље бити највећи блок и у новом сазиву ЕП. Заслугу за то имају пре свега владајуће партије у Немачкој, Француској и Италији.

Најгоре је, међутим, прошла владајућа партија у Великој Британији, где су лабуристи у великој кризи која није толико у вези са Бриселом колико са унутрашњим скандалима и губитком кредибилитета тамошње политичке елите.

Утешно је, такође, што су и евроскептици прошли лошије него што су се надали, мада је успех екстремиста у појединим земљама повод за размишљање. Утешно у том погледу може да буде објашњење да се у свакој кризи повећава ксенофобија, па отуда више него обично гласова за оне у чијим програмима су заступљени протеривање емиграната и затварање капија „европске тврђаве”.

За нас је релевантно да овакав изборни исход не мења европски курс проширења на западни Балкан: штавише, пораз главног противника Лисабонског споразума Ирске наговештава да би тамо заглављени процес ратификације овог важног документа могао поново да се покрене. Остаје нам зато да и ми пробудимо сопствени евроентузијазам и са већим еланом уређујемо сопствено двориште, пратећи, разуме се, са адекватном пажњом трендове у оном великом европском...