Skupština Srbije je posle dvanaestočasovne rasprave zbila redove i demonstrirala poprilično jedinstvo oko toga kako nastaviti diplomatsku borbu za Kosovo i Metohiju. Sa 192 glasa dala je podršku vladi za korake koje će preduzeti pred Generalnom skupštinom UN posle teškog udarca koji je stigao iz Međunarodnog suda pravde. „Odluka o nastavku aktivnosti Srbije u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta” je, kako je primetio poslanik Balint Pastor, peti dokument koji parlament donosi o KiM u poslednje tri i po godine.

A, i pre 2007. bilo je više skupštinskih deklaracija, rezolucija i odluka koje su, pozivajući se na Ustav i Rezoluciju 1244, vladi davale smernice u naporima da sačuva Kosovo.

Poslednji put su poslanici o južnoj srpskoj pokrajini diskutovali, 18. februara 2008, dan pošto je Priština proglasila nezavisnost. Tada je doneta Odluka kojom se poništavaju protivpravni akti o proglašenju nezavisnosti Kosova. Otada je prošlo 25 meseci i „kosovska priča” se ponovo vratila u skupštinu. Otežavajuća okolnost je što je 69 zemalja već priznalo nezavisnost Prištine, uz nagoveštaje da posle odluke MSP-a još pedesetak zemalja to isto učini.

 Cvetkovićev kabinet je posle „haškog šoka” kojem su se ponajviše obradovali separatisti širom sveta, morao da stisne zube i pojavi se u skupštini kako bi ponovo zatražio podršku da mirnim, diplomatskim putem bez konfrontacije sa velikim silama pokuša da pronađe rešenje za istorijski kompromis za Kosovo u kojem Srbija neće biti jedini gubitnik.

Iako je u raspravi opozicija žestoko „rešetala” vladu zbog dosadašnje politike prema KiM, a bilo je i zahteva za ostavkama, poslanici su u svom javnom nastupu pokazali izuzetnu zrelost i sačuvali dostojanstvo skupštinskog doma. Mada DSS i LDP nisu glasali za Predlog odluke vlade, u skupštini su izostali uvredljivi tonovi, ali i toliko puta već viđena zapaljiva retorika i sakupljanje jeftinih stranačkih poena.

Svesni, valjda, da nam vreme više nije saveznik i da se daljom konfrontacijom sa velikim silama ne može pronaći odgovarajuće rešenje, poslanici su svoje nastupe lišili „nacionalnog romantizma”, koji godi ušima, ali zamagljuje real-politiku. Premda su se radikali i naprednjaci u skupštini pozivali na značaj Rezolucije 1244 koju je posle NATO agresije ostavila Miloševićeva vlast, uz (ne)namerno prećutkivanje da ovaj dokument sadrži i delove koji Beogradu nisu naklonjeni, nije bilo nepotrebnih pokušaja da se sve objasni lekcijama iz istorije Samim tim , izostale su i bespotrebne optužbe ko je sve kriv zašto Srbija ni posle 145 godina nije uspela da reši „kosovski čvor”. Ako kažemo da je Milošević jedini krivac, drugi će uprti prst u Broza, a onda ćemo stići i do Aleksandra Ujedinitelja…

U situaciji kada i predsednik Tadić ne krije da je „Kosovo bliže nezavisnosti nego ostanku u Srbiji”, Skupština je u raspravi pokazala da je mnogo više okrenuta budućnosti nego prošlosti, koju ionako ne može promeniti. Jer, Kosovo ne možemo odbraniti ukoliko zemlja ponovo krene putem konfrontacije i izolacije. Iskusili smo to već na svojoj koži.