Мисија Међународног монетарног фонда је од пре неки дан ту – код нас. И већ после првог сусрета с нашим представницима кориговала је процењену овогодишњу стопу раста бруто домаћег производа са 1,5 на свега 0,5 одсто. Уз бојазан да су тих пола процента ближи нули него јединици. Да ли и позитивној? Велико је питање.

Само пре непуних шест месеци са тим истим ММФ-ом прогнозирали смо прилично оптимистичких три процента раста БДП-а за 2012. годину. Пред нову годину та стопа је преполовљена, а сада готово анулирана. Образложење скоро да и није потребно. Више је него познато. Светска, а за нас, пре свих, европска економска криза. Та глобална пошаст узима свој данак. Србија, ипак, није пусто економско острво, ма како била мала и у много чему сама себи довољна. Али, Европа све мање производи, а самим тим и купује по ближој околини. Ми са свега шест-седам милијарди евра извоза једва да смо зрно песка у Сахари у односу на економију и ЕУ, али када се комарцу ишчупа крило он – пада. И ми одиста падамо. Колико дуго и докле – то је велика мука. То нико не зна. Па ни ММФ.

Невоља је што нам такве, нимало лепе вести углавном саопштава ММФ, а ми се и даље надамо да ћемо с тим светским финансијским жандармом наћи договор о свему оном што смо у пренапумпаном буџету предвидели.

Да ли ће нам бити лакше од сазнања да сви, па и сам тај ММФ, Светска банка, њене европске посестриме, угледне агенције, економисти нобеловци… готово хорски смањују стопе раста и изгледе за опоравак глобалне економије. Мало задовољство. Готово никакво. Више је за страх него за куражење.

Али, нама и у оваким околностима, када Американци одлазе из Србије и влади за долар препуштају смедеревску железару, која је била један од главних извозних стубова носача, ваља живети, радити и враћати дугове. Јесте криза. Тврде никада већа. Много гора и од оне из 1929. године. Свет, а поготово Европа, грчевито траже решења. Меркелова и Саркози у четири руке пишу нову партитуру европске политике и економије.

Криза је изазов и једини могући тренутак да се вуку до јуче незамисливи потези. У кинеском знаку за појам кризе, кажу, стоје још два који значе опасност и могућност. Природно. Ваља тражити решења да се смање погубне последице кризе и пронађу излази.

Код нас у свеопштој клими идејног, али и практичног безнађа, свеколиког политичког препуцавања у још званично неотвореној предизборној кампањи, где је и снег постао поприште за стицање јефтиних страначких поена, сви погледи су упрти у „Фијат”. Хоће ли кренути? Када? С коликим капацитетом? А шта ако закасни?

Имамо ли алтернативу? Овог часа, сви су изгледи, немамо. Садашња криза није изнедрила још неки „Фијат” као у прошлим изборима. А и њему су ових дана рејтинг агенције смањиле оцену. Зато чекамо да други, пре свих ЕУ, нађу решење за кризу па да и нас, смештене у последњем вагону, повуку напред, а то, опет, значи сиромаштво и таворење.