Функционери у Србији имају још готово два месеца да одлуче која им је фотеља најдража и да се одрекну свих осталих. Неки, међутим, већ сада најављују да ће све учинити да се са овако тешким избором не суоче. Пре свих део војвођанских посланика, за које ће покрајински парламент од Агенције за борбу против корупције тражити својеврсно „изузеће” из закона.

Реч је о 15 народних представника који су истовремено и на челу локалних органа власти. Као разлог да и убудуће задрже оба места наведена је њихова незаменљивост у парламенту, будући да су изабрани „именом и презименом”, дакле по већинском изборном систему. Због чега су незаменљиви и у својим градовима и општинама, где су их изабрали одборници – нико није објаснио.

Закон о Агенцији за борбу против корупције чија је примена почела 1. јануара у изузетним случајевима дозвољава одступање од основног начела један човек – једна функција. Да ли је, ипак, ситуација у Војводини, у којој се примењује мешовит изборни систем, толико специфична да је није могуће решити ни на један други начин? И да ли је случајност то што је свих 15 посланика из владајуће коалиције? Да ли би исти аргумент био употребљен и да је, рецимо, половина, њих из опозиције?

Истина је да би поновни избори на тако великом броју места теоријски могли да промене однос снага у покрајинском парламенту, у коме је коалиција око демократа на последњим изборима освојила 70 од укупно 120 места. Претерано би, ипак, било закључити да је страх од губитка већине у покрајинској скупштини оно што је тамошњу власт натерало на овакав потез. Пре свега зато што до избора уопште не мора да дође, а онда и зато што демократе, судећи бар по резултатима последњих избора у појединим општинама у Војводини, немају посебан разлог за забринутост. Пре ће бити да је реч о, за Србију карактеристичном начину размишљања, да правила не морају баш увек да се примењују на све. Посебно не на оне који су их донели.

Агенција за борбу против корупције мораће, тако, на самом почетку свог рада да покаже колико је одлучна да закон спроводи доследно и непристрасно. И да правила или важе за све или нису правила. Од тога како се постави у овом случају могло би зависити и како ће се убудуће сви остали функционери односити према закону који, између осталог, забрањује гомилање функција. Јер зашто, следећи пример покрајинских посланика, неки градоначелник који седи у републичком парламенту не би могао закључити да се без њега не може ни на једном месту. Наћи ће се већ неки разлог за посебан третман. Кад се једном направи изузетак тешко је поново успоставити начело.

Пред законом су увек и свуда декларативно сви исти. Постоји ли заиста правна држава зависи, међутим, од тога да ли су у пракси неки „истији” од других.