Godinama i decenijama u našoj zemlji na ulogu sindikata gledalo se najviše kroz njegovu „sposobnost” da obezbedi jeftinu hranu za zaposlene, da podeli novogodišnje paketiće za decu radnika i da organizuje izlete ili godišnje odmore na višemesečni kredit. Da se vremena menjaju i da sindikat jača i konačno dobija pravo mesto potvrđuje uspešna radnička i sindikalna borba i na kraju velika pobeda zaposlenih u pogonima Fabrike betonskih stubova i pratećih elemenata „Betonjerka” u Aleksincu.

U vreme kada je više neuspelih nego uspešnih privatizacija i zbog toga mnogo radnika bez posla, kada i oni koji rade za to ne dobijaju zarade, a širom zemlje se organizuju protesti nezadovoljnih kojima traže pravdu, veoma malo je nedostajalo da i aleksinačka fabrika prođe kao i mnoge druge firme, koje su prethodnih godina prošle kroz vlasničku transformaciju, a potom i nestale. „Betonjerka” je izbegla propast i gašenje i radi punom parom.

Golgota, to je činjenica, izbegnuta je zahvaljujući samo ogromnoj upornosti i nepokolebljivosti sindikalnog rukovodstva i radnika „Betonjerke”. Iako su stalno bili pod pritiscima, iako su im stalno pretili i bili pod jakom torturom jer ih je jedno vreme privatno obezbeđenje novog vlasnika čak sprečavalo i da uđu u krug fabrike, nekoliko godina ukazivali su da se uništava njihova vredna imovina. Podnosili su krivične prijave policiji, svakodnevno obilazili tužilaštva i sudove, dokazivali da novi vlasnik nema dobre namere i da se nemilosrdno uništava fabrika. Boravili su i u Agenciji za privatizaciju Srbije argumentovano dokazujući da se kapital preduzeća odliva na „drugu stranu”, da je sve manje posla i da im se ne piše dobro.

Prva pobeda radnika i fabričkog sindikata bila je u odluci Agencije za privatizaciju o poništenju kupoprodajnog ugovora sa novim vlasnikom, poslednjeg dana 2008. godine. Odmah posle toga „Betonjerka” je počela proizvodnju i prošlu godinu, što verovatno niko nije očekivao, završila bez gubitaka – ostvaren je promet od preko 240 miliona dinara, a prosek plata bio je po radniku preko 30.000 dinara, što je i za aleksinačke, ali i srpske prilike ipak zadovoljavajuće. To je bila još jedna, nova pobeda...

Naravno, „Betonjerku” čeka nova privatizacija, to je neminovnost koje su radnici svesni, ali za razliku od svih prethodnih godina ne kriju da lakše „dišu”. Redovno proizvode, a betonski stubovi, trafo-stanice i prateći betonski elementi za nesmetano poslovanje srpske Elektroprivrede, Pošte i Telekoma Srbije svakodnevno i bez zastoja izlaze iz fabričkih pogona.

Sada predsednik sindikata Zoran Marinković kaže da će pred redovnim sudom i drugim državnim organima pokrenuti postupak da im se vrati i mnogo toga u međuvremenu oduzetog. A to će onda biti verovatno još jedna i, svakako, najveća radnička pobeda.

Nije sindikat više samo za „svinjske polutke”...