Барак Обама и Никола Саркози могли би ускоро да остану без председничког посла ако не успеју да повећају запосленост сународника, сугеришу аналитичари односа између политичке и радне снаге. Незапосленост је, додају, толико нарасла да представља снажну „гласачку машину” која прети да на предстојећим националним изјашњавањима издејствује „отказе” не само поменутим лидерима Америке и Француске, него и њиховим колегама у многим земљама.

Налаз делује као сензација, јер наговештава да ће се у серији овогодишњих избора широм света, незапослени наћи у улози елитног послодавца. Да они одлуче, као да су чланови некаквог супермоћног завода за запошљавање: ко да остане на најодговорнијим државним пословима, или ко треба да преузме те послове.

Неће, наравно, само они као мањина бирачког тела (од осам до 20 и више одсто) одржати или сменити власт. Али, моћ немоћних је повећана јер се испостављају као кључни „језичак на ваги” где се, махом уходано, одмеравају партијске склоности, па и захвалности, запослених.

Такве околности многима наликују на рат за рад, на борбу за остваривање једног од најважнијих људских права, да се живи од сопственог рада. Са „ултиматумом” да се та елементарна тежња поткрепи реформом законодавстава и променом начина пословања, тако се запошљавање учврсти као један од темеља одговорног друштва, а не да се смањивање радне снаге олако и готово аутоматски форсира као начин за повећавање конкурентности и оправдање неспособности руководилаца.

Утисак о појачаној вези рада и рата поткрепила су и два утицајна Американца. Распаљује се, заиста, рат за сигуран посао, сугерише у управо објављеној књизи Џеф Клифтон, шеф анкетне компаније Галуп. Из садашње економске кризе можда не можемо да се извучемо без оружаног сукоба, као кад је Велику депресију окончао тек Други светски рат, који је, на свој начин, битно смањио незапосленост, произлази из студије нобеловца Џозефа Стиглица, објављене у часопису „Венити фер”.

Они нису, међутим, катастрофичари. Обојица траже, у суштини, промену курса, тако да се нагомилана незадовољства отклоне, или бар битно ублаже повећавањем запослености.

Стиглиц предлаже, уз остало, повећање дугорочних улагања у образовање, фундаментална истраживања, инфраструктуру. Као и преусмеравања која би банкарски систем опет подвргла остваривању интереса већине друштва.

Клифтон, пак, наводи да 1,8 милијарди људи, око четвртине човечанства нема „добар посао” (са више од тридесет радних сати недељно, редовним надницама и доприносима) и да њихова оправдана а неостварена тежња за комплетирање статуса, представља додатни извор оспоравања локалних и глобалних система. За одрживост политичких руководстава биће, по истраживањима у којима је учествовао широм света, пресудно: да ли су она способна за повећавање запослености грађана, јер ће се „друштва која не отварају нова радна места – распадати”.

Оваква упозорења озбиљно схватају многи лидери, поготову у изборној сезони. Јер, државни органи и апарати су велики и послодавци и прописивачи правила игре, па су као такви на мети излива масовних незадовољства због низа огрешења о принцип „једнаких могућности”.

Државници се довијају на различите начине. Саркози је управо, на састанку са „социјалним партнерима” – представницима синдиката и послодаваца – најавио стварање фонда, са 430 милиона евра, за повећање националне запослености. Потом је, са Ангелом Меркел, како региструје мадридски „Паис”, пустио у оптицај план по коме „битка против незапослености нарочито младих”, представља важан елеменат стратегије за излазак из кризе која потреса зону евра (где је без посла 16,3 милиона људи, или 10,3 одсто радно активних становника).

Истовремено, Обаму је више него иједна друга, извештава се, обрадовала вест да је опала још висока званична стопа тамошње незапослености (на 8,5 одсто, око 13 милиона људи). Ипак је осетио потребу да позове и специфичну помоћ из иностранства. Наговестио је промене визног режима како би што више странаца посетило Америку и тако допринело повећању локалне запослености, нарочито у сектору туризма.

За представљање такве перспективе одабрао је пригодан амбијент, на Флориди. Говорио је испред Пепељугиног замка у магичном краљевству Дизни ворлда. Као да је, нехотице, поручио да је за напредовање ка жељеном послу потребна и магија, која је израбљивано девојче довела до радног места принцезе.

Милиони модерних Пепељуга узалуд ишчекују сличан радни исход. Уместо принчева из бајке све више места заузимају „спонзори” и други произвођачи жртава у „рату за рад”.