Већ месецима из Владе Србије стижу сигнали да је сазрело време за реконструкцију, али никако да стигне и обавештење ко ће и како да постави конструкцију. Недеље се слажу једна за другом, слажу се и проблеми у Србији, једино министри не могу да се сложе шта би требало радити и како се са кризом суочити. Уместо да решавају економске и социјалне проблеме, заокупљени сами собом и очувањем својих фотеља, почињу и сами да их производе.

Судећи по насловима из новина и ударним вестима у ТВ дневницима, изгледа да Србију данас највише брине ли ће неки министар бити замењен, да ли ће нека странка изгубити део партијског плена, а друга повећати свој удео у управним одборима јавних предузећа. Произвођачи таквих „вести” најчешће су министри који би тако хтели да јавности ставе до знања колико су они важни за Србију и њене грађане.

То што се сваким даном увећавају колоне незапослених, што још нема ништа од Динкићевих обећаних 1.000 евра од бесплатних акција и најављених 200.000 аутомобила из Крагујевца, од Мркоњићевог и Дулићевог завршетка аутопута од Суботице до Београда, то што мимо Милисављевићевог и Драгиновог уверевања и даље на рафовима нема појединих животних намирница, или што цене свакодневно скачу празнећи ионако истањене новчанике грађана, њих изгледа не брине. Не забрињава, изгледа, ни премијера Цветковића који никако да се одлучи каква му влада треба. Гломазна и неефикасна са 27 министара или мања и оперативна која би могла да се ухвати у коштац с проблемима.

Није му лако ни да се одлучи, јер је тим истим министрима својевремено давао „петице”, а касније изјављивао да су „учинили највише што су могли у условима кризе”.

А сад би требало да их погледа у очи и не само њих, већ и њихове менторе, односно партијске лидере којима ти исти министри полажу рачуне: не шта су урадили за народ, већ шта су урадили за своју партију, односно за своје лидере. Уосталом и министри знају да нису бирани према државним потребама већ према страначким квотама и интересима.

Премијер би се, вероватно, лако одлучио, кад би он о томе одлучивао. Довољно би било да погледа шта је који министар обећао на почетку мандата и шта је до сада од тога урадио. У доношењу одлуке могло би да му помогне ако би прошетао градом и питао људе чиме јесу, а чиме нису задовољни. Или да разговара са економистима и суочи своје сараднике са невеселим економским показатељима. Да их приупита имају ли било какво решење за актуелне проблеме или само за себе.

Уместо да влада влада, да постави конструкцију како би спровела реконструкцију, јавности је управо од актуелног министара Љајића поручено да од тога неће бити ништа док се не договоре три странке „које чине кичму владајуће коалиције”. А кичма, која не функционише као целина у којој сваки пршљен има своју улогу, не може да носи тело, што у нашем случају значи да не може да решава проблеме, али може да буде њихов генератор.