Јавне финансије морају бити здраве. Буџет уравнотежен. Јавни дуг смањен. Морамо се борити против ароганције државне администрације и надгледати је. Помоћ другим земљама мора бити смањена како Рим не би банкротирао. Народ мора да научи да ради уместо да живи од јавне помоћи.

Потписник ових редова добио је ову поруку пријатеља уз „молбу” да је проследи на бар 2065 адреса како би некоме „ко је већ доживео банкрот, било нешто лакше”. У поруци пише да је ове речи изговорио чувени римски говорник Цицерон. Али и да их није изговорио Цицерон и да су ово речи неког од аутора „културе телефонских порука”, тај текст има своје пуно значење у тренутном спору Владе Србије и Међународног монетарног фонда.

Одлука је колико животна толико и болна: Међународни монетарни фонд нам је два пута заредом одложиo прихватање договореног споразума с краја прошле године. У том аранжману, како се стручно каже, нисмо, истина, тражили паре од тог светског кредитора, али смо га призвали да нам буде жирант пред европским банкама и инвеститорима. За не дај боже. Да стане иза нас и нашег кредитног рејтинга два Б, који је тек нешто мало више од ништа у инвестиционом погледу. Неупоредиво у односу на земље које су ових дана изгубиле једно од три А и због чега се дигла велика повика на приватне америчке рејтинг агенције.

И шта је то засметало финансијском жандарму у Вашингтону? Да смо буџетом за 2012. предвидели неке ставке које не воде здравијим јавним финансијама, уравнотежењу буџета, смањењу јавног дуга… Речју, да и даље хоћемо да трошимо не само оно што немамо па морамо да се изнова задужујемо него да и даље не мењамо ћуд. Једно причамо, друго се са „пријатељима” договарамо, а треће радимо. А то никако у озбиљном свету не иде.

Национални колач, који из године у годину све теже правимо и који је реално све мањи, поготово у односу на оно што желимо, не може да изнесе све што бисмо хтели.

Нечега се морамо одрицати. Рецимо гаранција „Србијагасу”. Зашто? Зато што потрошаче, углавном државне и фирме које је влада као наконче узела у наручје, иста та држава није научила да плаћају рачуне на време, а Руси хоће своје паре за гас или – гаранцију државе да ће роба једном бити плаћена. Уз камату. Наравно.

Пошто држава неће да натера своје грађане, а потом и фирме, да раде како треба и да плаћају рачуне благовремено, онда она крене да ружи саму себе крунећи и оно мало угледа сиромашка који очекује туђу помоћ не би ли некако изгурао до краја месеца. А то ММФ зна. Више него поуздано. Због тога потез наше владе, да сервира буџет и ставке у њему које са ММФ-ом нису договорене, личи на јефтино шибицарење. Па ако прође – прошло је. Срећом, ко зна, није прошло.