Proteklog vikenda na autodromu Beranovac kod Kraljeva nastradao je devetnaestogodišnji Nemanja Milanović iz Kruševca. Teško je povređen njegov sugrađanin Zoran Petrović (50). Oni su bili „publika” na trkama koje je organizovao Auto savez Srbije, a koje su se bodovale za domaći šampionat. Takmičar Damir Ilić iz Sremskih Karlovaca, takođe povređen, „jugom” je sleteo sa staze, udario u vozilo koje je stajalo pokraj, ali i u grupu gledalaca. Pre nekoliko meseci, na istom autodromu poginuo je motociklista Branislav Lončar iz Beograda.

Šta je uzrok sve češćih nemilih događaja na pomenutom autodromu? Kvalitet staze, loša organizacija, nedisciplina vozača i gledalaca… Reklo bi se i jedno i drugo i treće, uprkos konstataciji takmičarske komisije da u pomenutom slučaju nema propusta organizatora…

Autodrom na Beranovcu je državni objekat, sagrađen pre više od tri decenije za potrebe obuke pripadnika vojnih saobraćajnih jedinica. Vojska ga je iznajmljivala za takmičenja, a tako je i danas. Međutim, od nekadašnjih planova i nade ovdašnjih zaljubljenika u automobilizam da će staza biti rekonstruisana i za trke klase „formule” nije bilo ništa. Nije bilo novca čak ni za ozbiljniju popravku staze duge 5.250 metara, tako da je asfalt na pojedinim mestima suviše gladak i rizičan za vožnju, naročito motocikla. No, autodrom, valjda zbog toga što boljeg nema, od nadležnih stručnih organa i dalje dobija licencu.

Zatim, organizatori trka više nisu tako odgovorne organizacije, pa su i nespremne da odgovore na pojačanu agresivnost i nedisciplinu – i takmičara i gledalaca. Za to je očigledan primer niz događaja koji su prethodili tragediji na Beranovcu. Na stazi je, kako je takmičarska komisija konstatovala, bilo „koškanja” među takmičarima, nesportskog ponašanja, namernog udaranja i guranja sa staze, a pažljivi posmatrač je mogao da zapazi i izlive mržnje sve do burne svađe među takmičarima… Publika je bila isuviše blizu trkališta, bilo je pretrčavanja preko staze, ništa nisu mogli učiniti ni redari ni policajci…

Zna se da je haos još veći kad je organizator trka neki klub. Jer, malo ih je kojima su samo sportski rezultati na prvom mestu. Naime, sportski autoklubovi mogu se osnovati i registrovati vrlo lako: pravila nalažu da je dovoljan jedan funkcioner sa takozvanom saveznom licencom i jedan takmičar ili ne mora nijedan takmičar ako klub ima tri savezna funkcionera. Onda se na autodrome uglavnom doveze po jedna kamionska prikolica kao loža za funkcionere i sudije i – trka može da počne. Naravno, uz uslov da organizator prethodno obezbedi dobro platežne sponzore kako bi se „službenim” licima podelile pozamašne dnevnice, a takmičarima obećanja. Ostatak, dabome, pripada vlasniku kluba organizatora. I tako je neodoljiva privlačnost profita potisnula sportski duh, pogotovo što i takmičare na „cilju” čeka obećana zarada u smislu „ako budeš među… sledi ti toliko i toliko”. I, adrenalin radi, u drugom planu je sportski duh, prestiž… a posebno „fer plej”.

U klubovima takmičare tome ne uče, nema treninga ni edukacije, takoreći, na trke može svako, samo sedi i vozi ako imaš automobil, „srce” i „Be” kategoriju…