Separatisti širom naše planete su živnuli. Posle „kosovske odluke” Međunarodnog suda pravde u Hagu, najviše sudske instance Ujedinjenih nacija, svi oni koji nisu zadovoljni sopstvenim političkim, etničkim, verskim, ili bilo kojim drugim statusom, mogu zadovoljno da trljaju ruke. Bitke koje su do sada vodili, s razlogom ili bez njega, dobile su puni smisao. Svet kao da se vratio u doba borbe protiv kolonijalizma. „Ako može Kosovo, možemo i mi”, kao eho se probija glas sa istoka, zapada, juga i severa. A u pozadini zloslutno bruji nešto što sudije u Hagu nisu pominjale: kosovski Albanci su državu obezbedili ratom. Dakle, separatisti, dižite se na oružje!

Ako neko misli da su žitelji (bivše?) južne srpske pokrajine danas najsrećniji ljudi na svetu, ljuto se vara. Oduševljenje nakon odluke suda u Hagu daleko je veće u Južnoj Osetiji, Abhaziji, Pridnjestrovlju, Nagorno-Karabahu, Severnom Kipru, Palestini, Zapadnoj Sahari, Tibetu, Kašmiru, Baskiji, Škotskoj, Korzici, pa i Somalilendu, zemlji čiji separatistički pokret do sada nije priznao ama baš niko... Šta, i kako dalje, preračunavaju se krimski Tatari, Mađari rasuti po zemljama bivše Austrougarske carevine, Kurdi u Turskoj... Samo letimičan pogled na spisak najrazličitije motivisanih separatizama pokazuje da ih diljem naše planete ima više od stotinu!

Ali sve to, kao i činjenicu da su aminovale nasilno stvaranje jedne etnički čiste države, znale su i sudije u Hagu pre no što je u četvrtak, prvi među njima, Hisaši Ovada pročitao presudu. Zato se i otvara pitanje: čemu takva odluka, i da li je mogla (ili morala) da bude drugačija? Da li ovakvo rešenje, zaista, otvara prostor za nove pregovore između Srba i Albanaca, kojima bi (pregovorima), potom, trebalo da pristupe i drugi svetski separatisti, svako na svom terenu? Sudeći prema prvim reakcijama, efekat je sasvim suprotan.

Pogledajmo stvar iz ugla država koje se nose sa sličnim problemima. Ako odluku iz Haga shvatimo kao stav da je ratom (pa makar iz uz pomoć neke velike sile, u kosovskom slučaju SAD) moguće ostvariti separatističke težnje, to znači da, analogno pomenutom stavu, svaka ozbiljna zemlja, takođe, ima odrešene ruke da na takav separatizam u sopstvenom dvorištu odgovori vojnom silom. Nema ni sumnje da će tako i uraditi. Ali, onda priča o poštovanju nacionalnih, etničkih, verskih, kulturnih i svih drugih ljudskih prava, definitivno, odlazi u vetar. Naravno, i dalje ostaje mogućnost dogovora o mirnom razlazu, poput slučaja Češke i Slovačke, ili raspada SSSR-a početkom devedesetih godina prošlog veka, ali na današnjoj svetskoj političkoj sceni takvih situacija je premalo da bi mogle da posluže za primer.

Gledano iz ugla malih zemalja, takođe suočenih sa separatizmom, stvari posle Haga izgledaju prilično onespokojavajuće. Dovoljno je, na primer, da stanovnici dela državne teritorije, interesantne nekom od velikih svetskih igrača, sklope pakt sa dotičnim, smisle šta ih razlikuje od većinskog stanovništva u domovini, podignu bunu, naprave haos i zvanično zatraže pomoć spolja. Ostalo je stvar rutine. Analogno kosovskom slučaju, odbrane, jednostavno, nema, kao ni međunarodne kazne za za one koji narušavaju mir. I, što je najinteresantnije, taj jaki spoljni igrač uopšte ne mora da bude neka druga država. Može i pojedinac. Setimo se samo delovanja mađarsko-američkog finansijera Džordža Sorosa po zemljama istočne Evrope, pa i u Srbiji.

Tu je i problem terorizma, najveće pošasti 21. veka. Svakodnevno smo svedoci da se „tehnologija” na tom planu razvija neviđenom brzinom. Kako nedavno reče jedan naš sagovornik: „Ni to što poseduju najmoćniju vojnu silu nije spaslo Amerikance od udara terorista 9. septembra 2001.” Posledica svega je rat u Avganistanu, najduži koji su Amerikanci ikada vodili, i jednako skup. Kad se sve sabere, ispada da su talibani dobro proračunali kako da uvale SAD u dugove kakvi se ne pamte od tridesetih godina prošlog veka. Rušenje njujorškog Svetskog trgovinskog centra i napad na Pentagon bili su u tom ratu samo inicijalna kapisla. Terorizam je najjevtiniji oblik borbe, ne traži ulaganje u sofisticirano oružje, dovoljne su – samoubice. A njih regrutuju – siromaštvo i ubeđenje da su za sve nevolje krivi upravo oni na koje se spremaju da udare. Da li su i o tome mislile sudije u Hagu?

Separatizam, svakako, nije isto što i terorizam. Ali praksa, nažalost, prečesto ukazuje na njihovu bliskost. Primeri su svakodnevni u Pakistanu, Iraku, u Sri Lanki, Indoneziji, afričkim zemljama... U Čečeniji i Dagestanu se puca svakodnevno, baskijski teroristi ponovo prelaze u ofanzivu. Kraja kao da nema.

A burna reakcija kosovskih Albanaca nakon odluke suda u Hagu samo je deo šire priče. Njihovi pogledi, prirodno koliko sutra, usmeriće se na sunarodnike iz Makedonije, Crne Gore, pa i sa juga Srbije... I na kraju, ako je neko i mislio da se države rastaču sudskim odlukama, kakve god one bile, grdno je pogrešio. Istorija nas uči da su takve dramatične promene, nažalost, produkt samo velikih društvenih kataklizmi.