Сепаратисти широм наше планете су живнули. После „косовске одлуке” Међународног суда правде у Хагу, највише судске инстанце Уједињених нација, сви они који нису задовољни сопственим политичким, етничким, верским, или било којим другим статусом, могу задовољно да трљају руке. Битке које су до сада водили, с разлогом или без њега, добиле су пуни смисао. Свет као да се вратио у доба борбе против колонијализма. „Ако може Косово, можемо и ми”, као ехо се пробија глас са истока, запада, југа и севера. А у позадини злослутно бруји нешто што судије у Хагу нису помињале: косовски Албанци су државу обезбедили ратом. Дакле, сепаратисти, дижите се на оружје!

Ако неко мисли да су житељи (бивше?) јужне српске покрајине данас најсрећнији људи на свету, љуто се вара. Одушевљење након одлуке суда у Хагу далеко је веће у Јужној Осетији, Абхазији, Придњестровљу, Нагорно-Карабаху, Северном Кипру, Палестини, Западној Сахари, Тибету, Кашмиру, Баскији, Шкотској, Корзици, па и Сомалиленду, земљи чији сепаратистички покрет до сада није признао ама баш нико... Шта, и како даље, прерачунавају се кримски Татари, Мађари расути по земљама бивше Аустроугарске царевине, Курди у Турској... Само летимичан поглед на списак најразличитије мотивисаних сепаратизама показује да их диљем наше планете има више од стотину!

Али све то, као и чињеницу да су аминовале насилно стварање једне етнички чисте државе, знале су и судије у Хагу пре но што је у четвртак, први међу њима, Хисаши Овада прочитао пресуду. Зато се и отвара питање: чему таква одлука, и да ли је могла (или морала) да буде другачија? Да ли овакво решење, заиста, отвара простор за нове преговоре између Срба и Албанаца, којима би (преговорима), потом, требало да приступе и други светски сепаратисти, свако на свом терену? Судећи према првим реакцијама, ефекат је сасвим супротан.

Погледајмо ствар из угла држава које се носе са сличним проблемима. Ако одлуку из Хага схватимо као став да је ратом (па макар из уз помоћ неке велике силе, у косовском случају САД) могуће остварити сепаратистичке тежње, то значи да, аналогно поменутом ставу, свака озбиљна земља, такође, има одрешене руке да на такав сепаратизам у сопственом дворишту одговори војном силом. Нема ни сумње да ће тако и урадити. Али, онда прича о поштовању националних, етничких, верских, културних и свих других људских права, дефинитивно, одлази у ветар. Наравно, и даље остаје могућност договора о мирном разлазу, попут случаја Чешке и Словачке, или распада СССР-а почетком деведесетих година прошлог века, али на данашњој светској политичкој сцени таквих ситуација је премало да би могле да послуже за пример.

Гледано из угла малих земаља, такође суочених са сепаратизмом, ствари после Хага изгледају прилично онеспокојавајуће. Довољно је, на пример, да становници дела државне територије, интересантне неком од великих светских играча, склопе пакт са дотичним, смисле шта их разликује од већинског становништва у домовини, подигну буну, направе хаос и званично затраже помоћ споља. Остало је ствар рутине. Аналогно косовском случају, одбране, једноставно, нема, као ни међународне казне за за оне који нарушавају мир. И, што је најинтересантније, тај јаки спољни играч уопште не мора да буде нека друга држава. Може и појединац. Сетимо се само деловања мађарско-америчког финансијера Џорџа Сороса по земљама источне Европе, па и у Србији.

Ту је и проблем тероризма, највеће пошасти 21. века. Свакодневно смо сведоци да се „технологија” на том плану развија невиђеном брзином. Како недавно рече један наш саговорник: „Ни то што поседују најмоћнију војну силу није спасло Американце од удара терориста 9. септембра 2001.” Последица свега је рат у Авганистану, најдужи који су Американци икада водили, и једнако скуп. Кад се све сабере, испада да су талибани добро прорачунали како да увале САД у дугове какви се не памте од тридесетих година прошлог века. Рушење њујоршког Светског трговинског центра и напад на Пентагон били су у том рату само иницијална каписла. Тероризам је најјевтинији облик борбе, не тражи улагање у софистицирано оружје, довољне су – самоубице. А њих регрутују – сиромаштво и убеђење да су за све невоље криви управо они на које се спремају да ударе. Да ли су и о томе мислиле судије у Хагу?

Сепаратизам, свакако, није исто што и тероризам. Али пракса, нажалост, пречесто указује на њихову блискост. Примери су свакодневни у Пакистану, Ираку, у Сри Ланки, Индонезији, афричким земљама... У Чеченији и Дагестану се пуца свакодневно, баскијски терористи поново прелазе у офанзиву. Краја као да нема.

А бурна реакција косовских Албанаца након одлуке суда у Хагу само је део шире приче. Њихови погледи, природно колико сутра, усмериће се на сународнике из Македоније, Црне Горе, па и са југа Србије... И на крају, ако је неко и мислио да се државе растачу судским одлукама, какве год оне биле, грдно је погрешио. Историја нас учи да су такве драматичне промене, нажалост, продукт само великих друштвених катаклизми.