Uvodnik
Toma Todorović
Sever i jug
Da li se država Srbija, baš onako kako je pre nekoliko godina bojažljivo prognozirano, deli na bogati sever i siromašni jug? Da li se razlike između pojedinih delova naše zemlje povećavaju, potvrđujući tu sumornu prognozu da će se u Vojvodini, Beogradu, malom delu Posavine i tek ponegde u Šumadiji ipak moći dobro da živi, a da će se u svim ostalim srpskim područjima jedva preživljavati?
Ova pitanja nametnula su se na početku još jedne kalendarske godine zato što je obelodanjeno koliko je privreda ovog dela zemlje slaba i nerazvijena i pošto je zvanično saopšteno da standard građana od Bubanj potoka do Bujanovca i od Pirota, Zaječara i Negotina do Kopaonika stalno pada i sve je niži. Svakako i zbog toga što raste broj nezaposlenih i što su se crni oblaci nadvili i nad ono malo fabrika i preduzeća koji još postoje.
Odavno je rečeno da je statistika lepa samo ako je lažna. Posezanje za istinom donosi i pravu, ali poslednjih godina i tužnu sliku sve siromašnijeg juga i jugoistoka Srbije. Pred novogodišnje praznovanje, koje nikada nije bilo skromnije, u Centru poreske uprave u Nišu (u zemlji postoje još u Novom Sadu, Beogradu i Kragujevcu) saopšteno je da je 37 organizacionih jedinica u centralnom, južnom, jugozapadnom i jugoistočnom delu zemlje prikupilo najmanje novca – manje od deset odsto svih poreskih prihoda u zemlji. A pre samo nekoliko godina niški centar ubirao je više od petine ukupnih poreskih prihoda u Srbiji.
Poslednjih dana prethodne godine saopšteno je, takođe, da je Niš, na osnovu zarada i standarda svojih građana, pao na 75. mesto liste opština i gradova u zemlji. To je za još pet mesta niže nego, na primer, u oktobru 2008. godine. Pre dve i po decenije Niš je po standardu bio među prvih deset gradova u onoj velikoj SFRJ, a pre petnaestak godina u vrhu gradova i opština SR Jugoslavije.
Broj nezaposlenih je posebna priča: u Nišu, na tržištu rada, nalazi se oko 40.000 ljudi, od kojih 16.000 onih koji nikada i nigde do sada nisu radili, a svi ostali su izgubili posao. Na listi čekanja za radno mesto čak su i jedan doktor nauka, desetak magistara, na stotine fakultetski obrazovanih i stručnih – inženjera, lekara, ekonomista, profesora...
Na područjima više opština na srpskom jugu i jugoistoku nema nijednog privrednog subjekta ili registrovanih ima tek toliko da se na prste jedne ruke mogu izbrojati.
U zapostavljenim krajevima, zapuštenim područjima i kod većine od skoro tri miliona stanovnika kao prava novogodišnja šala prihvaćena je preporuka najviših državnih funkcionera i organa o štednji i stezanju kaiša. Jer nema se od čega izdvojiti za štednju, čak i kad bi se htelo.
Na siromašnom jugu Srbije jedino što je izvesno je velika neizvesnost. I iščekivanja hoće li se neko setiti onih koji jedva preživljavaju.
Poslednji komentari
Шта чини богатство? Знање, чини ми се. Једноставно, ако знате нешто да направите добро, јефтино, пуно - имаћете и тржиште, имаћете пара. Е сад, шта ми имамо на југу - ИМАМО незнање. Уопште, питам се, шта ти људи размишљају кад оду на њиву, воћњак, или неки погон... Да ли им пада на памет да мало унапреде производњу, да ли им пада на памет да буду продуктивнији... НЕ? Њима ништа не пада на памет, осим можда неке плате која треба да легне! Ако у Лесковцу имате на пример "Здравље" (људи знају да праве лекове) или др. Стојковића који се бави генетским истраживањима-ви имате БИЗНИС. Тога у Новом Саду или Београду НЕМА. Да закључимо - није проблем ЈУГУ,нити је проблем у ДРЖАВИ - проблем је у незнању и васпитавању у духу који не подразумева предузетништво и који подразумева "државну" помоћ у свим сверама живота. Верујем да би "ЈУГ" могао јако лепо да живи када би људи тамо схватили да треба да се покрену и да не очекују никакву помоћ ни од кога. И да уче, сваки дан на сваком месту... Имају они доста, што север нема- имају вишње, паприке, имају фармацеутску индустрију, чисту воду, лепе планине и језера, (реке се одвратне и претрпане ђубретом који свако свуда баца).... само мало нек пораде на себи.
Ovo je normalan sled stvari. Posle revolucije dvehiljadite, kada se prelazilo iz socijalizma u kapitalizam, obecano je da ce drzava da aktivira proizvodnju u drustvenim preduzecima i da ce ih onda skupo prodati, privatizovati. Novac od privatizacije ce biti ulagan u druge fabrike i opet privatizacija, da bi mogla nesmetano da nastave sa proizvodnjom. Onda je Dinkic, kada su radnici izgudili pravo svojine nad drustvenim preduzecima, rekao da je drzava los gazda i da ce ih prodavati ovakve kakva jesu a dugove,koje niko ne pominje, prebacuje na drzavu. Tako je unistena kompletna industrija na jugu. Problem je u tome sto je novac od privatizacije upotrebljen za popunu budzeta, odnosno nepovratno potrosen za odrzavanje na vlasti. Tako je povecana razlika izmedju severa i juga i stvorena otvorena netrpeljivost koju sada koriste kao osnovu za decentralizaciju, gde ce oni koji imaju raspolagati sa onim sto imaju a oni sto nemaju moci ce samo da i dalje mrze drzavu i Dinkica. Tako se strucno razbija drzava, pitanje je da li je sve ovo slucajno. Videcete sta ce se desiti kada u skupstinu dodje na red zakon o decentealizaciji. Drzavaje kriva, direktno Dinkic, za propast privrede juga Srbije sto opet,s vodi ka raspadu drzave Srbije.
@Tvrtko. To sto ti govoris je deo propagande koju ovom narodu nude i neoliberali. To lepo zvuci ali je sarena laza jer drzava Srbija ne bazira svoju ekonomiju na proizvodnji nego na trgovini i uslugama. Guverner Narodne Banke je cak potrosio stotine miliona evra da to stanje odrzi i ubije i ono malo proizvodnje i poljoprivrede sto je ostalo a uvoznici trljaju ruke. Beograd je najvece trziste u Srbiji i logicno je i da ubire najvece poreze na jedinu preostalu privrednu delatnost. U normalnim drzavama, u slicnim situacijama, regije koje zele da se razvijaju smanjuju poreze da bi postale konkurentnije i privukle kapital. Koliko razumem Nisu i Leskovcu to ne bi nista pomoglo jer oni vec sada imaju komparativne prednosti (jeftinu radnu snagu i sirovine). Ono sto njih ubija je drzavna finansijska i ekonomska politika i jedini izlaz je promena vladajuce strukture. Problem je sto su gradjani kao zabe u loncu koji se polako greje na sporetu i zbog sarenih laza koje im politicari pricaju ne vide sta je njihov stvarni interes. Prijatelj mi kaze da pola milona ljudi radi u administraciji: to je pola miliona glasaca koji ce da glasaju za neoliberale jer misle da ce da izgube posao ili da ce im se smanjiti plate ako promene vlast. Dodajte tome one koji zive od uvoza (ne samo lobi nego i zaposlene u trgovini), pa one koji su uzeli kredite u evrima pa im ne odgovara promena kursa. Realno, nema sanse da se bilo sta promeni na bolje dok drzava totalno ne bankrotira, dok vise ne bude nista da se proda (ukljucujuci i Vojvodinu i Rasku) i dok totalno ne izgubimo kreditnu sposobnost. A tada ce vec biti kasno za bilo kakve promene i Srbija ce da postane (ako vec nije) kolonija onih koji drze Svetsku Banku i MMF.