Вест из Параћина, коју је „Политика” објавила, да је влада донела одлуку да Српску фабрику стакла поново повери старим бугарским купцима, којима је због недомаћинског рада, конверзијом дуга у капитал, одузела и дала „Србијагасу”, дочекана је у привредним круговима готово с неверицом.

Шта се догодило у тој готово клонулој фабрици, где пећи стају једна за другом, а преосталих 1.700 од некадашњих 4.200 радника стрепи да не остане на улици, да се осведочено рђавом газди поново повери једина фабрика стакла на тржишту Србије, које вреди бар 40 милиона евра? Толики је, према последњим подацима, наш годишњи увоз амбалажног стакла.

У фабрици ништа, али око ње настаде права срча од промашених идеја и слупаних пара. Све је почело 2009.када је СФС продат бугарској фабрици стакла „Рубин” из Плевена, за 100.000 евра. Приде 25 милиона евра за инвестиције, осам за социјални програм и плусдугови који су тада износили 32 милиона евра.

Када се видело да Бугари не знају и не желе да од СФС-а, који је у односу на њихову фабрику у Плевену респектабилан капацитет, направе погон за доњи део Балкана, држава оличена у влади покушава да спасе што се спасти може и дуг за гас од 34 милиона евра претвара 67–68 одсто капитала у фабрици. Бугарима је остало нешто мање од четвртине, а преостала сића је власништво малих акционара.

Праве се планови, „Србијагас” обећава висока улагања, извоз од двадесетак милиона евра, нове производе… Од септембра 2009. до краја 2010. само у писаним медијима у Србији објављено је чак 83 текста на ту тему.

И?

У међувремену – ништа. Празна прича. Пећи се, једна за другом, затварају и гасе, тржиште преузимају инострани добављачи, дугови се гомилају – што за гас, што за порезе и доприносе. Безнађе код запослених. А наша влада одлучује да једном лошем привреднику сада одузме могућност да управља и да оном првом, који се,такође, показао потпуно неспособним, препусти исцрпљену фабрику.

Да ли је упутно питати – колико ово друштво и његове пореске обвезнике кошта овакав експеримент? Које су то паре које Бугари треба да дају да се санира само оно што је до сада прокоцкано? Добри познаваоци прилика у Параћину тврде да је месечни трошак за гас између 700.000 и милион евра.

Немогуће је да нико у влади или ресорним министарствима није знао за овај проблем, а доносе одлуку да се опељешена и замрла фабрика поново да бугарском партнеру, који, опет, обећава инвестиције вредне двадесетак милиона евра. Па што их до сада није уложио него је чекао све ово, или је, можда, у питању нека и нечија рачуница која нема везе са реалном економијом.

И сада – све испочетка. Влада узела, да би опет дала. Ако је то још једна невесела слика и прилика наше приватизације – превише је.