Da li znate za kaznu koja iznosi sto miliona dinara ili, ako vam je lakše, milion evra?

Toliko, na primer, može da plati Televizija Pink ako neki njen novinar ponovi ono što političari govore jedan o drugom: da su lopovi, izdajnici, da je jedan upao u banku sa mitraljezom, da je drugi jahao popove, da je treći narkoman, da četvrti dobija pare od tog i tog biznismena, da je peti saradnik tajne policije...

Ili novinar napiše/izgovori da je, na primer, premijer omogućio preduzetniku da kupi fabriku bez konkursa i po ceni nižoj od one koju nudi neki drugi preduzetnik. Ako bi, na primer, tu informaciju objavio dnevni list „Pres” na naslovnoj strani mogao bi da bude kažnjen sa 40 miliona dinara zato što sud nije osudio premijera. Dakle, sve dok sud ne osudi premijera, preti kazna svakom novinaru koji napiše da je na sastanku premijera i preduzetnika dogovorena prodaja fabrike ispod cene.

Šta znače ovolike kazne pokazaću jednim primerom i jednim stavom.

Krivični zakon je 1998. godine predviđao da se za rušenje ustavnog poretka može zaglaviti robija do 20 godina. Za potrebe vlasti socijalista, JUL-a i radikala to nije bilo rešenje. Pošalješ glavnog urednika u zatvor, dođe drugi, pa treći... a novine i dalje izlaze, mogu da ponavljaju svoju priču, da pronalaze za nju nove dokaze. Trebalo je pronaći način da se ugasi medij koji kritikuje vlast. Zato je vlast propisala drakonsku kaznu za rušenje ustavnog poretka. Znam o čemu govorim, osuđen sam po tom zakonu. Pošto nisu imali šta da mi zaplene, trebalo je da isplaćujem kaznu naredne 33 godine. Ali zaplenili su imovinu lista i ugasili „Dnevni telegraf”, a suštinski potom i zatvorili nedeljnik „Evropljanin”.

A stav koji pominjem jeste stav OEBS-a, koji nešto bolje od naših ministara zna šta je praksa Evropske unije. Taj stav je „Politika” 24. jula objavila na naslovnoj strani: „Smatramo da amandmani kojima se predlažu visoke novčane kazne za medije mogu dovesti do njihovog zatvaranja. Prema Evropskoj konvenciji za ljudska prava i praksi Evropskog suda za ljudska prava, visoke novčane kazne sputavaju medijske slobode i mogu se smatrati jednim oblikom cenzure”.

Ima, naravno, razlike između 1998. i 2009. godine. Tada je optuženi, prvi put u istoriji prava, morao da dokazuje sopstvenu nevinost i bio je ustanovljen mehanizam plenidbe imovine novina koji je omogućavao sprovođenje kazne za manje od jednog dana.

I začkoljica jeste u ovom drugom detalju. Ako Mlađan Dinkić ne može da naplati od „Kurira” osam konačnih kazni i to kazni koje su beskrajno male u odnosu na sada predviđene, gde je tu garancija da će te nove drakonske kazne moći da naplati bilo ko?

Dakle, ako je kazne moguće naplatiti – gasiće se mediji. A to nije demokratija i to nije Evropa. Ako naplata ne bude efikasna, onda drakonske kazne služe samo da uteraju strah u kosti novinara. Ni strah ne pripada demokratiji.