Кад нам је у осмини финала Светског првенства 1998. у Француској судија Аранда поклонио пенал против Холандије доживели смо то као највећу „правду”, која ипак није „задовољена”, зато што је Мијатовић с беле тачке, при резултату 1:1, почетком другог полувремена, погодио само спољни део пречке. Онда је Давидс, на истеку 90. минута матирао Краља (2:1) па је тако онај неочекивани поклон остао „неотпакован”…

За разлику од Аранде, оно што је прошле јесени у Београду урадио арбитар Розети, имало је тежину, јер нам је његов двоструки „поклон” (пенал над Жигићем и црвени картон голману Лорису, због чега су Французи од 9. минута играли с десеторицом) донео злата вредан бод (1:1) на путу за Светско првенство у Јужној Африци.

Да поменемо, за ову прилику, још гостовање на Фарским Острвима претходне недеље, мада смо сигурни да је мало вас приметило: Јовановић руком додаје лопту Жигићу, лопта некако стиже до Лазовића и ми постижемо први гол у квалификацијама за „Евро 2012”. Али, нема везе, то су ипак Фарска Острва и кога брига што је неком тамо тиму „рибара” нанета неправда, кад они и онако немају шансе.

Све ово наводимо због онога што се прексиноћ збило на стадиону Звезде, када је, како то рече играч с највише наступа у нашем државном тиму свих времена – Саво Милошевић, „судија Бекерензе са џукелама из Уефе радио за италијанску репрезентацију”. Чуди да играч који је искусио џентлменски фудбал на Острву говори речником острвских таблоида, али не чуди да се по навици у јавности ствара слика да смо покрадени на правди бога и да је то једини узрок нашег неуспеха.

Међутим, нико да озбиљније прозбори о нашим слабостима које су могле да се виде и из авиона. Нико, па ће тако можда и селектор наставити да живи у уверењу да смо постигли још један успех. Чак и да се не мешамо у његов посао (тим пре што је због казне био на трибинама), мада он одговара за игру која је сада била испод сваког нивоа, не можемо да се не запитамо зашто Лазовић није у гол шанси ишао до краја него се зихерашки намештао да га Маврич-Рожич дотакне с леђа и тако „заради” пенал. Уместо да се као орао обруши ка словеначком голу и свог чувара остави у прашини – јер ово је била шанса три пута идеалнија од пенала, из које је лакше затрести мрежу него с беле тачке – он је без размишљања одлучио да пребаци одговорност на извођача пенала који, судија, није видео.

Сад сви кажу да се судија „правио Енглез”. Мада би, у нечему, могли да се угледамо на те Енглезе ма колико били другачији од њих. Кад их је судија Ларионда „покрао” на Светском првенству у Јужној Африци, против Немаца (2:4), они су само констатовали да им је нанета неправда (чак су се и таблоиди обрушили на звезде енглеског тима) а бавили су се својим пропустима.

Биће лоше и за селектора Антића и за наше играче ако их убедимо да је једини кривац за бледу игру против Словеније судија Бекерензе.