Америка није само још једна земља, већ доминантна глобална сила, па је зато исход њених међуизбора – обнове Конгреса између две председничке трке, анализиран на свим меридијанима.

Иако су се политичка копља између Обаминих демократа и републиканаца укрштала на главној унутрашњој арени, недовољно опорављеној економији, а спољнополитичке теме, па чак и њена два рата, биле сасвим по страни, нови однос снага у Конгресу неизбежно доноси дилеме да ли ће то утицати и на Обамину дипломатску агенду и њен главни елемент, одрицање од унилатерализма, који је за сасвим кратко време побољшао слику Америке у свету, а њеном председнику донео и (оспоравану) Нобелову награду за мир.

Упркос неким страховањима – најгласнија су засад она из Русије: да ће нова ситуација поништити ефекте „ресетовања”, односно новог радног разумевања две силе од 2009. наовамо – нема изгледа за неке суштинске промене америчког спољнополитичког курса.

Главни разлог је постојаност америчких интереса у свету, да остане главна сила и главни арбитар, да своју моћ користи за исходе који њој одговарају, где год се нешто расплиће.

На Блиском истоку то је подршка Израелу (и надзор над нафтним изворима), упркос жељи и практичним настојањима да се начини пробој у решавању палестинског питања, као и супротстављање нуклеаризацији Ирана.

Док се несрећно поглавље ратовања у Ираку приводи крају, у Авганистану, рату који је Обама „усвојио”, због ситуације на терену биће настављено трагање за формулом која ће омогућити да се оданде што пре повуче.

У Азији, где ових дана креће у посете Индији и Индонезији, али свраћа и у Јужну Кореју и Јапан, на самит Г-20 и Пацифички економски форум, главни фокус је Кина, која јача не само као економска, него као и војна сила, тражећи у том процесу да јој се призна зона утицаја. За стратегијом парирања томе, Америка још трага.

У Европи, прекоатлантско савезништво је стабилно, премда му предстоји важан посао: редефинисање новог стратешког концепта НАТО, односно проналажења разлога за постојање војног пакта направљеног за прохујало време у новом свету.

На Балкану, посао се сматра завршеним: државност Косова је за САД свршена чињеница, крај процеса распада бивше Југославије и стабилизација целог региона. Отуда видни напори да се побољшају односи са Србијом и извесна забринутост због стања у БиХ. Васкрс снова о великој Албанији ових дана зато је само доказ да машта може свашта.

Дугорочно међутим, Америка је суочена са релативним опадањем своје моћи, што се види и по њеним мукама изнутра. Због слабије позиције код куће, Обама би могао да буде активнији на светској сцени, где су његова постигнућа такође мања од великих очекивања која је подстакао, али никако као реметилачки фактор. Америка за то нема више воље – ни пара.