Стигао Ђорђије са женом у Башаид и изазвао мини потрес на сеоском тржишту некретнина. Ђорђије се довезао возилом УНХЦР-а, у друштву регионалног повереника Комесаријата за избеглице. У селу га је дочекао председник Месне заједнице. Сели су, попричали, а онда кренули да обилазе сеоске куће на продају.

Ђорђије и супруга Милица су интерно расељенe особе. Напустили су Косово пре 12 година, злопатили се осам година по селима дуж Ибарске магистрале, а већ четири, са четворо деце, живе бедно у два собичка избегличког кампа у Крњачи.

Милици и Ђорђију недостаје село. Навикли су на слободу, а већ 12 година живе као у затвору. Иако су, званично, са ове стране решетки.

Ђорђије је помислио да слободу коначно може да пронађе у Башаиду. Село има све, од хамбургернице до банкомата. Може да се наручи и пица, што код равничара јесте једна врста јереси, али сведочи да је Башаид заиста центар микросвета северног Баната.

Али џаба инфраструктура, од здравствене до кулинарске, кад људи беже за Кикинду, Зрењанин, или још даље, у свет. Више од 20 сеоских домаћинстава се узалуд продају месецима и годинама. Нико не купује те старе, војвођанске куће, па се шеф села Зоран Петровић досетио. Држава ионако плаћа за сеоска домаћинства највише 7.000 евра чиме трајно збрињава прогнане и интерно расељене особе. Људи без игде ичега тако постају газде, а све празнија села добијају нове становнике.

И, свима добро. Зато је сеоска локална администрација позвала избеглице у Башаид. Избеглице, међутим, нису поделиле тај ентузијазам. Неће људи из Београда, траже шансу у велеграду. Што каже један расељени, да села вреде, не би одатле бежали. И „Политика” је у неколико чланака писала о том феномену. Опет џаба.

Једини се из кампа јавио Ђорђије. Хоће у Башаид, па је тамо стигао као хаџија, као раритет и светао пример интерно расељеног који хоће у село. А село ко свако село. Брзо се рашчуло, па цене кућа скочиле. Неке од 7.000 нарасле на осам, а једна бела, лепа, у коју су се напречац заљубили Милица и Ђорђије, са 11.000 евра – на читавих 12.000.

Било је потресно гледати Ђорђија како из еуфорије пада у депресију. Повереник из Београда, наиме, одмах је позвао газде телефоном и предложио им да спусте цену те беле, лепе куће на девет хиљада евра, како би држава платила седам, а Ђорђије додао некако још две хиљаде. Газде су, чувши да се ту помиње држава, одмах подигле цену за хиљадарку. Милица и Ђорђије су се покуњени вратили за Београд.

Ко зна колико нема купаца за кућу, али сада је Ђорђије био ту, за њим могу и остали, па зато треба уграбити шансу и зарадити још коју хиљаду. Са тржишног аспекта и вечне клацкалице понуде и тражње, ту нема шта да се приговори. Власници кућа у Башаиду са својом имовином могу да раде шта хоће и да је продају по којој год цени желе, ма шта остали мислили о томе. 

А ко год се упита – какви смо то људи – нека себе стави у улогу власника кућа у Башаиду. Ако није лицемер, признаће. Такви смо – никакви.