Има ли у Србији медија који не поштују законе?

Има ли у Србији медија који крше туђа права и слободе?

Има ли у Србији медија чији је цивилизацијски ниво такав да би за вредносни систем друштва, за морал друштва било боље да они не постоје?

Има ли у Србији медија који свесно објављују неистине, који свесно лажу?

Има – одговор је на сва ова питања. Али у длаку је исти одговор и ако у претходним питањима реч „медији” замените речју „политичари”.

Сада су политичари решили да драконски казне, пре свега, штампу за све поменуте грехе. Иронија овог предлога је вишеструка.

Аутор предлога је странка Млађана Динкића, а његова прва жртва требало би да буде „Курир”, новине које је Динкић користио као мотку против владе Зорана Живковића и које већ четири године у рату против њега – најблаже речено – не бирају средства и сасвим сигурно крши новинарски кодекс, а суд је у неколико случајева пресудио да су кршиле и закон.

Садашњи предлагачи закона су 1998. године и те како били против медијског линча, чији су аутори биле странке Ивице Дачића и Александара Вучића. Социјалиста и напредњак сада су против закона коме је основни циљ исти као и закона од пре 11 година: да затвори неке новине, да их укине драконским казнама.

Нажалост очекивана је иронија да оно што замерају другоме овдашњи политичари не замерају себи иако би као елита једног друштва управо за себе могли да предвиде двоструко веће казне него за друге.

Највећа је иронија да очигледно неевропски закон предлаже странка која је за Европу скоро по сваку цену, а подржава њена партнерка из коалиције За европску Србију и то у тренутку када се као највећи успех коалиције слави стављање Србије на „белу шенген листу” од 1. јануара. То јесте и најдраматичнија чињеница у причи о промени Закона о информисању. Исувише је очигледно да не можете да будете за Европу, а да будете против европских стандарда. Јер Европа није географски појам него су Европа баш ти стандарди.

А европски стандарди су да се „сматра недопустивом свака казна која доводи до угрожавања егзистенције медија или новинара”, односно да „држава не сме да угрози економску одрживост и независност медија” као и да је „претња економским санкцијама неприхватљива”.

Наравно, то не значи да је европски стандард да било које новине могу некажњено да крше законе, да не поштују права и слободе било ког члана друштва, да воде плаћене кампање, да непрекидном, а фиктивном променом власника избегавају плаћање казни потврђених коначним судским пресудама. Напротив, то нису европски стандарди. Од таквог понашања друштво се брани неким другим законима, а не законом о информисању. А новинарство се од таквих „новинара” брани позивањем на сопствени кодекс и свакодневним стављањем на стуб срама сваког новинара и уредника који се о тај кодекс огреши.