Нека раде шта хоће само нека мене оставе на миру- коментарише аналитичар „општа кретања”. Резигниран је тобоже, а наизглед скромним захтевом се исказује као- преамбициозан.

Јер, данас готово да нема ничег илузорнијег од очекивања да ће вас други оставити на миру. Уз то је мир- појединачни и колективни- рекордно поскупео, достигавши цену вишу него икад у новијој историји. Хиљаде милијарди евра пореских обвезника, власти широм света троше за умирење стратешких, економских, социјалних и нервних система, од којих су неки „на ивици пуцања”…

А да би се оспокојили међународни односи, потребно је да се више улаже и у средства за рат, поручено је, ове недеље, из Вашингтона. Шеф Пентагона Роберт Гејтс замерио је, јавља се, европским савезницима да претерано штеде на војсци, па и да „претераним пацифизмом и демилитаризацијом”- погодују расту „претњи (глобалном) миру”.

Прекор је зазвучао као реска новост: у мирољубивости је откривен „вишак” који служи као мамац за рат. Намера америчког министра одбране била је, сугерише, другачија- да упозори како су данашње опасности- тероризам, организовани криминал и ширење оружја за масовно уништавање- чак веће од оних које су се испољавале на класичним бојиштима. И- да НАТО није довољно прилагодио свој приступ тим новим изазовима.   

Европска „демобилизација” би, слути, непријатеље могла да ободри на појачана дејства и да умисле да је најмоћнији војни савез модерне повести, само „тигар од папира”. Констатујући да постоји „криза” у алијанси, Гејтс је оценио да се на главном бојишту данашњице, у Авганистану, испољавају недостаци који „могу да подрију способност НАТО за суочавање с будућим безбедносним изазовима”.

У виду је имао да већина партнерских трупа избегава „вруће терене”, као и да поједине њихове владе најављују да ће их вратити кући. Пожалио се и на истрајне финансијске неуједначености: да „само пет од 28 чланица остварује договорени циљ, да се у војни буџет слива два одсто бруто националног дохотка”, а да САД издвајају више од четири процента.

Сву ову „паљбу”, Гејтс је осуо с циљем да укаже да је „неопходна” значајна реформа НАТО- да се отклоне „врло озбиљни, дугорочни, системски проблеми” и „растуће тешкоће у заједничким операцијама”. Нацрт реформе, прве после пролећа 1999. (када је бомбардована бивша СРЈ) припрема група стручњака на челу с некадашњом шефицом америчке дипломатије Мадлен Олбрајт.

У току су, извесно, шира преиспитивања- односа у пакту и његовог будућег усмерења. Са оне стране Атлантика се Европљанима шаљу још две „опомене”: прво, да „нису модернизовали армије и ослонац налазе у америчкој војној моћи”, и друго- како је наглашено у уводнику „Њујорк тајмса”- да се ратом у Авганистану и против упоришта Ал каиде, сузбијају „опасности од убиствених терористичких напада уперених не само против Америке него и против Европе”.

Европљанима махом, пак, свет изгледа мање опасан него Американцима. Из више званичних, и на други начин утицајних, европских кругова учестали су, на пример, захтеви да суперсила повуче преосталих око 200 нуклеарних ракета са Старог континента, подсећајући да је Хладни рат завршен, да више нема совјетског блока, да односе с Москвом треба развијати на савременим основама.

Вашингтон се не слаже с таквим иницијативама јер су, како је нагласила шефица Стејт департмента Хилари Клинтон, у „овом опасном свету још неопходна средства одвраћања”. Поготову што се „Америка суочава с претњама широм света, а мир и стабилност у Европи види као предуслов за одговор на све остале изазове”.

С нелагодношћу је Вашингтон примио и вест о најављеној продаји француског ратног брода Русији, којој би то била „прва испорука моћне војне опреме из једне чланице НАТО”. Али „не можемо да причамо како желимо да будемо партнер с новом Русијом а да је третирамо као да је стари СССР”- одговара француски министар одбране Ерв Морен.

Стратешка подозрења се, у сваком случају, разигравају. Москва и даље види опасност по себе- у плановима за амерички ракетни штит у Европи (Румунији) и ширењу НАТО. Њене предлоге за нови европски безбедносни споразум, Вашингтон доживљава као неприхватљив покушај смањивања значаја западног савезништва и улоге НАТО. ЕУ стрепи да ће изгубити поприлично значаја у економском прожимању Америке и Кине у којој се назире нова „водећа глобална симбиоза, упркос идеолошким разликама и разноврсним међусобним подбадањима”…

Да ли су овакви раскораци само репризни увод у некакве нове велике ратове, каквим су се често окончавале међународне и социјалне кризе, попут садашњих, или су одраз настојања да се ширењем јавних несугласица сузи простор за понављање катастрофалног „говора оружја”? Склон сам да више поверујем у другу евентуалност, која подразумева да одржавање мира не поскупи толико, поготову нагомилавањем наоружања, да „исплативије” постане- одрицање од њега.