Srbija je posle sedam godina dobila Zakon o bezbednosti hrane. Da li to znači da će sa menija nestati voće i povrće „obogaćeno” pesticidima, falsifikovani med, nedozvoljeni aditivi u mesnim prerađevinama? Da li ćemo imati jednu nacionalnu laboratoriju i uticajnu potrošačku organizaciju koja će biti glavni „advokat“ obespravljenog potrošača?

Izgleda da ćemo još čekati na taj trenutak, jer da bismo konzumirali potpuno zdrav zalogaj i bili sigurni da je roba koju kupujemo zdravstveno bezbedna, sledi još veća borba – primena ovog propisa u praksi.

U teoriji, Zakon je zasnovan na obavezi obaveštavanja javnosti, čak i kad postoji samo sumnja da bi hrana mogla da predstavlja rizik po zdravlje ljudi. Trebalo bi da dobijemo i nacionalnu referentnu laboratoriju za kontrolu bezbednosti hrane koju osniva vlada.

U planu je i osnivanje stručnog saveta za procenu rizika u oblasti bezbednosti hrane koji bi koristio preporuke, smernice i informacije Evropske agencije za bezbednost hrane (EFSA). što je najvažnije, podela nadležnosti u lancu proizvodnje i prometa hrane biće strogo definisana, a sledi i posebna registracija objekata za proizvodnju i promet hrane.

Zvuči dobro, ali ne i dovoljno umirujuće za potrošače koji i dalje nisu sigurni u kvalitet namirnica. Osim hrane sve češće se u javnosti pojavljuju i informacije o nebezbednim proizvodima poput igračaka, odeće, obuće, opreme za domaćinstvo... Bez zakona o opštoj bezbednosti proizvoda koji na usvajanje čeka već nekoliko godina ne možemo biti sigurni da roba za koju nema mesta u trgovinama širom Evrope, neće završiti upravo na našem tržištu. Kod nas se još ne koriste evropski sistemi za uzbunjivanje na nebezbednu hranu RASFF i neprehrambene proizvode – „Rapeks“, pa smo i u ovom slučaju uskraćeni za informacije šta da ne kupujemo. Hrvatska je nedavno predložila osnivanje „Rapeksa“ za jugoistočnu Evropu i neku vrstu centralizovanog praćenja ovih sistema, što bi smanjilo troškove pokretanja ovog projekta koji zahteva dosta novca i stručnih kadrova.

Šta je Srbiju sprečavalo da propise donese mnogo pre, šta joj sada nedostaje da požuri sa usvajanjem pravilnika koji će upotpuniti Zakon o hrani. Zašto već ne formira Agenciju za hranu i ne angažuje se na donošenju svih propisa koje ćemo svakako usvojiti kada dobijemo „kartu“ za EU. Ako je problem novac zašto država ne postavi rokove u kojima će taj posao završiti. I to bi bila nekakva uteha i sigurnost za građane Srbije. Još početkom 2006. godine Savet Evropske unije je kao jedan od prioriteta u sektoru poljoprivrede naveo obavezu naše zemlje da prilagodi zakonske propise u ovoj oblasti.

Ako su posredi, pak, interesi domaćih proizvođačkih i uvozničkih lobija kojima odgovara nesređeno tržište onda smo u većem problemu. Onda ćemo još dugo na policama imati proizvode sumnjivog kvaliteta i potrošača koji ne uživa zaštitu poput svih građana Evropske unije. I sasvim sigurno nećemo biti sigurni u kvalitet hrane koju kupujemo.