недеља, 22.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:39

Од уста до уста

Сабраћа оних који су Туђмана критиковали због односа према медијима и кичастих униформи, а не због политике према Србима, данас критикују Вучића због односа према медијима и стварања „култа личности”, а не због темељне оријентације његове политике
Аутор: Мухарем Баздуљсубота, 06.02.2016. у 22:00

 

Пре тачно две године, у фебруару 2014, седим у неком већем друштву након што се лепо појело и попило. Време је предизборно, па су и теме предизборне. Од десетак људи, за пола бих рекао да су бивши белолистићари који су се покајали па агитују за Демократску странку. У другој половини углавном су бивши „чедисти”, садашњи (односно тадашњи) „радуловићевци”. Свима је заједнички радикални антивучићизам. У једном тренутку за реч се јавља девојка у касним двадесетим годинама, амбициозна и образована, која се недавно вратила с неке стипендије из Западне Европе и која је сада разапета између два света. Каријерне тежње вуку је натраг на Запад, а породица, емоције, па и неки нерефлектовани (локал)патриотизам, вежу је за Београд. Она изговара кратки монолог чија је суштина то да њу политика и политичари не занимају, а да је једино што је занима да се Србија неповратно „конектује” на Запад и да, у што је могуће краћем року, постане пуноправна чланица Европске уније. Онда сам кратком репликом изазвао њен доста интензиван бес. Рекао сам, наиме: „Извини, а зашто си онда ти против Вучића?”

Сетио сам се ове причице, не толико због чињенице да је време у Србији опет предизборно, него зато што је време у Хрватској постизборно. У том контексту морам да признам да ме необично забављају жестоки напади левичарске и грађанске сцене у Хрватској на Златка Хасанбеговића, новог тамошњег министра културе. Хасанбеговића, наиме, нападају због „филоусташких сентимената”, због става да је данашња независна Хрватска производ дисконтинуитета с Југославијом. Та теза је, наравно, тачна. Има нечег дебело лажног у наслањању на ЗАВНОХ без свести да контекст ЗАВНОХ-а подразумева шири контекст АВНОЈ-а. Добар део данашњих напада на Хасанбеговића резултат су нечисте савести, односно прешутне сагласности хрватске јавности с мисијом Фрање Туђмана да Хрватска стекне независност као „национална држава хрватскога народа” (као резултат „тисућљетне националне самобитности и државне опстојности”), што је, у крајњој линији, фактички укључивало и протеривање највећег дела српског становништва.

Хрватска утемељена ЗАВНОХ-ом била је по дефиницији део југословенске федерације и била је такође земља у којој су Хрвати и Срби били конститутивни народи („потпуно равноправни”), утемељена на ставу да је, заједно с хрватским народом, српски народ у Хрватској „извојевао слободу и самоодређење народа Хрватске”. Туђманов пројекат одвајања Хрватске од Југославије започео је обесправљивањем Срба, а наставио се проглашењем независности. Највећи део хрватске политичке јавности, почевши од Рачановог СДП-а, за који је 1990. године гласао лавовски део Срба из Хрватске, прешутно је Туђману дао сагласност за остваривање тог пројекта. Нипошто овде не бих ниподаштавао храброст и принципијелност хрватске грађанске опозиције Туђману из деведесетих година прошлог столећа, али та опозиција, уз најређе могуће изузетке, ни у чему није доводила у питање суштинске постулате Туђманове политике. Проблематичан им је био само модус операнди. Није у реду оперетска ауторитарност, није у реду пљачкашка приватизација, није у реду политика према Босни и Херцеговини, али независност и „решење српског питања” – то се мора.

После Туђманове смрти кренуло се с фризирањем (новије) историје. Индикативно је да се то десило под патронатом Стипе Месића, чија је животна мисија, по сопственом признању, било уништење Југославије, који је почетком деведесетих говорио како је у Другом светском рату Хрватска двапут победила, између осталог и 10. априла 1941. године, што је много „филоусташкије” од већине ствари због којих се на Хасанбеговића диже кука и мотика. На трагу поменуте Месићеве изјаве и Туђманове фантазме о „свенационалном помирењу” створен је привидни консензус како је универзално прихватљиво да су партизани, антифашизам и југословенство били ембрион независне Хрватске без Срба. Хасанбеговић се ту појављује као неки фантом из хорора за кога су сви мислили да је мртав. Он изговара заборављену истину: једини начин на који је независна Хрватска могла да настане јесте кроз потпуну негацију баштине на којој је била утемељена Југославија. Он подсећа да независна Хрватска није стварана на идеји братства и јединства. Уосталом, у њеном уставу стоји како се „забрањује покретање поступка удруживања Републике Хрватске у савезе с другим државама у којем би удруживање довело, или могло довести до обнављања југославенскога државног заједништва, односно неке балканске државне свезе у било којем облику.” Уставом се, дакле, Република Хрватска ограђује и од теоретске могућности „југославенскога државног заједништва (...) у било којем облику”. Бизарно је и помислити да је таква држава могла да настане без дисконтинуитета с Југославијом и негације свега на чему је Југославија почивала.

Првоборци антимилошевићевских протеста воле да кажу да их данашња Србија подсећа на Србију деведесетих. Мислим да је паралела погрешна. Данашња Србија много више подсећа на – Хрватску деведесетих. Као што је независној Хрватској кључни циљ био да се утемељи као што је могуће етнички чистија национална држава, те су стога политичка елита и јавност „овластили” Туђмана да реши проблем Крајине и Срба, у свеже независној Србији циљ је да се постигне иста ствар, решавањем проблема Косова и Албанаца. Туђман је успео да се реши Срба сачувавши територију. Пред Вучићем је много незахвалнији задатак да фактички призна како се Србија решила Албанаца губитком територије. Награда ће бити улазак у Европску унију.

У оба случаја, она „фина”, „грађанска” елита савршено је свесна мисије коју за њих обавља „мрски аутократа”. У оба случаја они одобравају крајњи циљ, а гадљиво се мрште на модус операнди. Сабраћа оних који су Туђмана критиковали због односа према медијима и кичастих униформи, а не због политике према Србима, данас критикују Вучића због односа према медијима и стварања „култа личности”, а не због темељне оријентације његове политике. У оба случаја, нечиста савест испољава се, између осталог, у хистеричном исмевању „диктатора” који суштински спроводи политику коју они подржавају. У случају исмевања Туђмана и Вучића постоји чак и бизарна анатомска подударност на коју се најбеспризорнији међу лицемерним критичарима страствено фиксирају. Реч је о устима. За поједине „антитуђмановце” Фрањо Туђман је био „кривоусти љигавац”, међу „антивучићевским агитаторима” има неколико распрострањених вулгаризама који алудирају на облик његових усана, а међу надимцима којима га часте, „уснија” је још и најпристојнији.

Има разних прича о Србима и Хрватима, јуначких, трагичних и смешних, али тешко да је у историји било јадније од ове што би се могла звати Од уста до уста.


Коментари39
a3fcf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Branislav
Biti prećutno saglasan sa krajnjim ciljem Vučićeve politike - članstvo Srbije u EU, nije baš isto kao biti prećutno saglasan sa ciljem Tuđmanove politike - proterivanje Srba iz Htvatske.
Раде Ковачевић
Šokac@ Срби су у Хрватској наивно насели идеологији и демагогији званичног Загреба када су помислили да је отцепљење Крајине решење за проусташко понашање званичне Хрватске. То тзв. решење послужило је милитантном Загребу као изговор да етнички очисти Хрватску. Тадашњи званични Загреб добио је од Срба управо ону реакцију коју је потајно и желео. Такође, грешке Срба у Хрватској, нажалост, потпомогла је зачуђујуће политика званичног Београда, који се уопште није снашао у међународној политичкој констелацији, који није разумео историјски тренутак и који није сагледао чињеницу да је Југославији дошао- крај. Међутим, све речено не умањује кључну чињеницу да смо били сведоци примене дуго припреманог проусташког концепта етничког чишћења Срба у Хрватској. Алудирате да су за уједињено филоусташтво у Хрватској криви свеколики Срби, што је намерно мешање узрока и последице.
Šokac
U svemu tome još sam zaboravio spomenuti i Crnogorce...
Препоручујем 2
Šokac
E moje Muhareme, svašta si ti tu nadrobio. Nisu mi poznati međusrpski odnosi i u to se ne bih mješao. No, oko događaja 90-tih mi koji smo živjeli u tom vremenu jako dobro znamo što se i kako sve događalo....
Šokac
Rade, prije svega cijenim tvoju spremnost na kulturan i pristojan dijalog - što je priznat ćeš vrlo rijetko kada su u pitanju ovakve teme i uopće bilo kakve rasprave a napose povijesne i političke između Srba i Hrvata. No, nikako se ne mogu složiti sa tvojim konstatacijama - jer postavlja se pitanje - a kako su se ponašale tada srbijanske političke elite, kako Srbi u Hrvatskoj? Znaš, često se sjetim riječi svog inače apolitičnog prijatelja negdje 1989.: "Izgleda da će Milošević ujediniti sve Hrvate - što još nikom nije pošlo za rukom." Razumiješ li ti ?
Препоручујем 2
Раде Ковачевић
Šokac@ Ви, очигледно, оспоравате став Мухарема Баздуља, коме се не може стављати примедба да је просрпски пристрасан, да је садашња Хрватска производ дисконтинуитета са Југославијом. То значи да је деведесетих година хрватски естаблишмент све учинио, али истовремено и све камуфлирао пропедевтиком домовинске одбране, да спровде идеологију и политику етничког чишћења Хрватске од српског етничког корпуса, што је политика, ин медијас рес, која оспорава и саму могућност идеје Југославије. Југославију су, дакле, рушили и срушили Хрвати жељни државне независности, рушили су је и за време Тита седамдесетих година када су посредством « маспока » инсистирали на својој столици у ОУН, на даљој конфедерализацији Југославије, рушили су је и шесдесетих година када су подметали бомбе на железничкој станици у Београду, у београдском биоскопу итд. Крајишници су деведесетих година испровоцирани на побуну у Хрватској само да би Хрватска добила повод да их почисти. Разумете ли?
Препоручујем 19
Прикажи још одговора
Паја Земунац
Несумњиво успешан допринос Вучићевој предизборној кампањи, али у исти мах низак ударац већ увелико разбијеној опозицији. Иначе напис оптерећен произвољним аналогијама (рецимо, етничко ћишћење Срба у Хрватској, наспрам отимања Косова). Текст који ће вероватно остати без примереног одговора.
Jovana
Apsolutno tacno ovo sto Bazdulj prica. Neo liberali nasi nasusni zapravo i podrzavaju politiku koju vodi Vucic a koja je u sustini izdajnicka. Oni samo misle da bu tu i takvu politiku oni bolje vodili od njega.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља