четвртак, 15.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:33
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Гусле ратникове

„Кад сам 1912. мобилисан у Турски рат замолио сам оца да ми дозволи да понесем и гусле” – приповедао је Илија Ракићевић, тежак из драгачевског Горачића
Аутор: Гвозден Оташевићсубота, 12.03.2016. у 22:05
Илија Ракићевић са својим гуслама (Фото: албум Р. Маринковића)

Чачак – „Почесто другујем са старим фотографијама у својој збирци. Недавно се зауставих на једној, коју сам добио данас већ далеке 1966. године. На њој је дародавац написао: `Мојем добром Другу и пријатељу Радовану Маринковићу за успомену и д[уго] сећање. Ил[ија] Ракићевић`.

На фотографији – Ракићевић, а у рукама му гусле.”

Тако неки дан приповеда књижевник чачански Радован Маринковић (79) потанко о свом сусрету са земљорадником Илијом Ракићевићем. Вели писац да га је сељак из Горачића у Драгачеву честито обрадовао са по једним даром у по свакој руци, и све појединости о том разговору, као да је било јуче. А прошло је пола столећа. Ево Радованове приче...

„Добро, рекох себи, гусле као гусле. Посебно када ми Ракићевић дарова и оригинални списак чланова Удружења носилаца Албанске споменице, сачињен 22. јуна 1938. године. У списку 86 имена ратника тадашње политичке општине Горачићи, коју су, поред овог села, сачињавали Губеревци и Живица.

У списку: поред живих, чланови породица погинулих и умрлих људи који су преживели албанску голготу крајем 1915. и почетком 1916. године и стигли на грчко острво Крф, одакле су неки упућени на опоравак у Бизерту (северна Африка). Уследиле су борбе на Солунском фронту против Аустријанаца, Немаца, Мађара и Бугара све до победоносног јуриша за ослобођење Србије. За сваког борца у списку су основни подаци: када је рођен, у којој је јединици био ’при преласку преко Албаније’ и у којој на Солунском фронту.

Драгоцен документ, један од ретких у нас, у коме се налазе подаци о носиоцима Албанске споменице – За верност отаџбини.

После прегледања тог документа, од Ракићевића, који је рођен у Губеревцима 1884. године, чуо сам прелепу причу о његовим гуслама.

А, гусле – необичне. Ратничке. И саме ратници! Казивао ми је о њима бодро, овај врсни усмени приповедач, чувар архивске грађе и памћеник легенди:

’Када сам мобилисан у Турски рат, 1912. године, замолио сам оца, Миљка, да ми дозволи да са собом понесем гусле. Он се мало зачудио, насмешио се и одобрио ми је да их понесем’ – почео је Илија своју беседу...

’У јединици сам добио пушку и муницију. Ратовао сам те, 1912. године. После победе над Турцима, при предасима, гуслао сам о нашим славним јунацима и српским победама. Онда смо преко Косова и Метохије, које смо ослободили од Турака, уз борбе, прешли преко Албаније и стигли до Драча.

Међутим, велике силе су приморале нашу војску да напусти Албанију. Вратили смо се преко Солуна. Тада, на броду, појао сам им о славним догађајима и јунацима из наше историје. Не би дуго, нападоше нас, на Брегалници, Бугари. Много је мојих сабораца погинуло. Победили смо их. Онда смо упућени да гушимо, исте 1913. године, Арнаутску побуну.

И тада сам гуслао, кад борбе умину. Саборци су ме радо слушали...’

Ракићевић се од гусала није раздвајао ни при преласку преко Албаније крајем 1915. и почетком 1916. године. Казивао је:

’Када смо стигли на Крф и мало се опоравили, ја сам се често лаћао гусала. Гуслао сам и на броду када смо преко Солуна пребацивани на Солунски фронт. Ни на фронту се нисам одвајао од њих. У данима када није било борбених окршаја, војници и официри су ме молили да гуслам. Певао сам уз гусле о краљу Петру Првом и регенту Александру Карађорђевићу.

Наравно, нисам се одвајао ни од моје пушке. Са тим гуслама, које су на фотографији, вратио сам се кући, где нисам затекао оца, Миљка, умро је 1916. године....

Наравно, пушка ми је остала у јединици. Гусле сам, рекох, донео својој кући и до пре неколико година гуслао сам сећајући се ратних неприлика...’

Четири године касније, од када ми је даровао две драгоцености, отишао је Богу на истину честити Илија Ракићевић. Сахрањен је на породичном гробљу у родном селу. Гусле ратничке чувају Ракићевићеви потомци у Петровцу на Млави”, рече нам, с надахнућем, приповедач Радован Маринковић.


Коментари5
bd573
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milanko Danilovic
Jos par recenica o Iliji Rakicevicu vredi reci.Gusle su u Petrovcu na Mlavi,u kuci Ilijinog sina Ljubomira,stomatologa,koji je preminuo pre 3-4 godine.On je cuvao oceve gusle kao najvecu svetinju i nadam se da ih tako brizno cuva i Ljubomirov sin,Ilijin unuk.Mozda su gusle i kod Ljubomirove cerke Radice.Ljubomir,ili Bozo kako su ga znali i zvali [rijatelji,rodbina,poznanici...bio je krasan covek,dostojan naslednik znamenitog oca Ilije.Bila mi je cast da ga upoznam i popricam s njim.U Petrovcu na Mlavi svi su ga poznavali,cenili i volelei.
Milanko Danilovic
Jos par reci-veliku zahvanost upucujem i divnom coveku,hronicaru i novinaru Radovanu Marinkovicu,vernom cuvaru uspomena na Iliju Rakicevica.Imao sam priliku da ga upoznam negde 1985 ili 86 godine u Cacku u njegovoj kancelariji u Cacanskom glasu,verujem da je tu bilo.Divan covek.
Milanko Danilovic
E pa Gvozdene,dragi kolega,bas si me obradovao a koliko cu tek ja moju suprugu Ljilju kad joj pokazem ovaj tekst.Ilija je pradeda mojoj supruzi i ima par knjiga o njemu koje je napisao Ilijin sinovac Milomir Stanko Rakicevic koji zivi u Cacku.Ceo radni vek proveo je u Beogradu odakle se pre nekoliko godina preselio u Cacak da bi bio blize rodbini u Guberevcu a najvise da bi iskazao svoj protes protiv ,,sveopsteg podilazenja stranim uticajima",kako voli da kaze.Procitao sam i ja puno toga o Iliji i zaista je rec o znamenitom coveku vrednog postovanja koje si i Ti Gvozdene iskazao na lep nacin.Hvala Ti u ime svih Ilijinih potomaka zivih i pocivsih,narocito onih koji su na Ilijinoj zemlji,unuka Miljka,Miljkovog sina,Ilijinog praunuka Vukole i njegove porodice.Naravno,velika zahvalnost ide i na ime Stanka Rakicevica tj.Milomira koji recju cuva uspomenu na velikog pretka Iliju.Hvala i Tebi Gvozdene,dobar si novinar i covek,bas Ti ime pristaje.Samo nastavi i puno srece i dobro zdravlje.
Vladan velimirovic
Divan tekst, divna priča
Dejan Jankovic
Свака част на оваквим текстовима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља