петак, 22.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:40

Сам самцит

Та чудна и чувена војска дошла је да казни бунтовни народ и вршила је свој посао са великом тачношћу и с много успјеха. Састављен од мађарске, анадолске и циганске фукаре, „штрајцуг” је био страх и за саме вакмајсторе
Аутор: Михаило Лалићсубота, 07.05.2016. у 22:27
Црна Гора - Мило Милуновић

Припет уза стијену Липијен није ни село ни катуниште но само дуга по средини раширена раван крај ријеке, прошарана међама и затамњелим баштама. Оно мало раштрканих кућа као да се ту случајно и привремено нашло и као да ће још преконоћ ишчезнути у бијегу испред поплава и одрона. Само се Радишића кућа, зидана бираним каменом, узноси на тврду и сигурну мјесту, и на њој око запиње: види се да су домаћини добро знали гдје граде и како граде.

Скоро нигдје није тако несигуран живот као у таквим засеоцима стрпаним у пукотине клисура и гребена. Ту се с муком подиже кућа и од камена и воде отима земља, тешко се пири и саставља година с годином – све на тешку вересију од суше и поплаве, утрга и паљевине. И док су ратови и неродице разарали велике топраке и фамилије, расипали мал и нафаке и гонили људе по свијету – Радишићи су знали овдје сачувати топло огњиште и добар кров, пуне кошева и пуне торова. Земља и стока, пчела и воће – све им је било на свом мјесту, па су и жене према себи узимали – радне и мирне и да се љепотом не размећу. У тој кући рат и немир никад није затекао неуку нејач – но искусне домаћине који су знали стећи и сачувати, из зла добро оградити.

Пред рат старјешинство преузе Божо, лукав и миран човјек који умије са сваким лијепо и стално се смјешка кроз просиједе бркове. Првих дана окупације мислило се да ће он одржати имање и да ће кућа одољети овом злу као сваком другом. Брзо се снашао са новом влашћу и њеним поузданицима и они – које нико није волио – њега бар наизглед, завољеше. Али кад изби устанак и као одговор на њега интернација и свакодневне потјере – видје се да ново вријеме доноси нове невоље којима старо стање и старо лукавство не може да одоли.

Још у првом спроводу интернираних узета су два млада Радишића. Младићи су били под планином код оваца и, пошто се интернација спроводила брзо и с војничком тачношћу – никакве их молбе и познанства не искупише. Остадоше овце без добрих чобана, оста Божо с оно женске чељади, прекрсти празне руке над празним силафом. Сад се све више умиљавао свемоћноме Миру Дреку и Вељку Мирашеву. Додуше, нијесу му били богзна прирасли срцу и тешко је подносио њихове све чешће посјете. Које чудо кафа и ракија, млада скорупа и јомужна сира могу та два пексина да скрпају! Ни страха ни образа – но „запало Циганина царство”. А како га запало тако ће га и разминут’ ил’ ће превладати једна ил’ друга страна и – само док се смири и среди – биће опет Миро Дреко оно што је био – голаћ и пробисвијет. Али сад док може да нашкоди – треба му угађати и повијати му се ка владици. Тако су радили стари Радишићи, тако ће и сад топрак одржати и опет ће врити извор гдје је врио.

Међутим – злу се није журило да мине. А што је пало на остали народ – није кулу разминуло. Изгладње село, навалише комшије и рођаци, куме и пријатељице и свак ко је икад радио земљу Радишића. Неко је хтио вагон брашна, а неко багаш жита, и – да се деси домаћин мека срца и мека образа – брзо би угледао дно својих кошева.

У румено јесење јутро мокро од кише и свијетла од сунца – нађе Божо на кућном прагу писану поруку. Хартија је била притиснута са два каменчића и испрљана прстима оног ко ју је донио

Овако – сви су се враћали празних руку, уста пуних псовке и клетве која се није смјела рећи пријатељу Мира Дрека и нове власти. Нешто због тврдичлука, а нешто због пајташења с Миром – омрзе га село и издвоји ка губавца.

Бољела га и пекла та самоћа у сну и на јави, тиштало га кад прође пустим друмом и оштурелим селом, а нико да му рече ријеч, да се на зло пожали ил’ да се добру понада. Ни писма из Мађарске, нит’ се зна гдје су ни како су робијаши, да л’ су живи и да л’ ће се вратити живи... –А код куће заплакане жене и крадљива послуга и злобитни Миро Дреко и зло, ништа без зла.

Обилазећи стоку и њиве са штапом у руци или мотиком преко рамена – мислио је много о томе. Како га село мрзи, ако више нема ни рођака ни пријатеља, како би га Швабе опљачкали, како га Миро и Вељко пљачкају, како се „маунари и фрњушари” спремају да га опљачкају и како га комити мрзе и пријете му. А он је сам и слаб и више не може да поднесе:

Сам пред селом и нахијом,

сам пред Швабом и Турћијом,

сам пред Богом, сам са собом

и с пространом бабовином.

Те вјерне њиве, зелени шљиваци и ливаде поред ријеке, добра тешка земља на лијепу мјесту – још она га чује и разумије и без поговора схвата сву његову тугу и самоћу. Други нико под овим небом не зна његову душу и доброту.

У румено јесење јутро мокро од кише и свијетла од сунца – нађе Божо на кућном прагу писану поруку. Хартија је била притиснута са два каменчића и испрљана прстима оног ко ју је донио. Растрчала се крупна слова преко бјелине као бубашвабе и скривају се у шупљи длан домаћина. – Да он пеливани и пајташи с Миром Дреком, да швапски шпијун ноћива у његовој кући и тако се скрива од комитске пушке, да село скапа од глади – а код њег труне жито у траповима – да све то они добро знају. Па кад је тако, нек промијени правац, или нек се добро причува – наћ’ га и у лисичјој јами...

Није имао воље да размишља од кога је и ко је то донио. Није уопште имао воље да размишља. Огрну дугу суру кабаницу и прошета до касарне. Отуд се вратио с кратком пушком сакривеном уз тијело.

Неиспаван и сломљен од тешке ноћи Божо је напајао ждријебе на извору и миловао га по сапима. Кад видје војнике – не би му мило, ама никакво зло не наслути: сад је бар њихов, и пушку су му дали

Увече је мандалио врата и тврдо затварао капке на прозорима а у дан није даљио низа село. Ова осама би му тежа од оне прије и – загорча живот до краја.

Од свега теже бесане ноћи кад престрављен скаче из кревета и ледни га зној облијева док нишани на неку сјенку, грану или бијели камен у дувару. Често би прекодан зажелио да већ једном дођу те лопуже, да се прекине страховање. Али је још чешће ноћу молио бога да се они тамо предомисле и одустану од напада. Тако је с надом чекао јутро и са стрепњом вече и између наде и стрепње копнио је од страха и самоће. За недјељу дана пропаде као да је био у Грможуру а не у тврдој кули усред Липијена... – Шта би с њим било да тако дуже оста – нико не зна. А од свега га спасе „штрајцуг”.

Та чудна и чувена војска дошла је да казни бунтовни народ и вршила је свој посао са великом тачношћу и с много успјеха. Састављен од мађарске, анадолске и циганске фукаре, „штрајцуг” је био страх и за саме вакмајсторе. Команда му је била сасвим посебна, чак је контролисао и „поправљао” рад обичних касарнских посада. Њихов долазак у село је био увијек изненадан а станицу су заобилазили да они отуд не дознају, да им „посао” не кваре.

Тако бануше и на Дмитровдан, уз село, па уз заселак, па у кућу Радишића. Неиспаван и сломљен од тешке ноћи Божо је напајао ждријебе на извору и миловао га по сапима. Кад видје војнике – не би му мило, ама никакво зло не наслути: сад је бар њихов, и пушку су му дали... Похита преко њиве да дочека госте, да их части и поразговара. Дотле је стајала стража на обору, а други су преметали по собама. И кад нађоше пушку – стаде ’алак по кући као да је пожар избио. Зачуђен виком и новим мрачним лицима стао је Божо пред кућом и покушавао да намјести свој најљепши осмијех под просиједе бркове. Тада му падоше први ударци баљуша у ребра и пред очима му се замагли.

– Нијесам ја, преварили су вас! – хтио је да рече, али се ништа није чуло од њихових псовки. Ударци учесташе, пребијали су му ријечи у грлу и дах у грудима, бацали га десно и лијево и одбијали од куће преко кукурузишта, преко ливаде, преко његове земље – бабовине.

А кад осјети убоде ножева у тијелу и крв што натапа сукно хаљина и стопе у земљи – врисну и надвика све. Убиће га – а не зна зашто... Земља га преварила, људи оставили, сам је, сам самцит!...

Вриштао је кумио и молио, спомињао вакмајстора, Мира Дрека и остале. Језиво је одјекивао његов лелек над селом у свечано лијепо јутро. Људи су стављали прсте у уши да не чују, а војници су се трудили да бајонетима прекину тај нељудски урлик.

А кад при самој стијени изнад села занеможе и паде – одјекну плотун између два брда, заигра одјек и полако се разби, изгуби у сунцу плав прамен дима испод ужућеле шуме.

 

(Политика, четвртак 21. август 1939)

 

 

 


Коментари4
d1282
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Deda Djole
Divan tekst. Poezija. Nasa balkanska stradanja su neizmerna
Милан Нишлија
Све до краја сам био убеђен да је реч о догађајима од 1941., али сада више не знам у које време и у који простор да сместим ове догађаје... О чему се ради? На чију државу и које просторе се односи ова прича? Био бих захвалан да сазнам.
Милан Нишлија
Хвала пуно. Оно што ме је највише збунило је устанак и откуд војно способни младићи код куће, ако је време Првог Светског. То ми је највише личило на следећи рат.
Препоручујем 3
миро
Прича се односи на време окупације током Великог рата, са окупраних територија Србије, Санџака, Црне Горе, БиХ одводили су Србе у заробљеничке логоре. Више десетина хиљада Срба је уморено у тим казаматима у Маџарској, Словачкој, Чешкој... О томе се мало зна а гробља тих страдалника су запуштена
Препоручујем 17

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља