субота, 18.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:58

Не плачи, мајко

Кренуће у свет да своје знање, лепоту и таленат да онима који нас деценијама уништавају. Тамо ће умети више да је цене. Тамо негде где ће гледати колико вреди, а не кога познаје. Неће је кињити за плату, моћи ће нормално да живи и да и вама пошаље нешто пара за нормалнији живот
Аутор: Предраг Рудовићпетак, 09.09.2016. у 10:23
Упознаваће нове градове и нове људе, а недостајаће јој све. Ви највише. Одушевљаваће се новим местима првих пар дана док је поново не саломи носталгија - Теразије Београд (Фото Никола Тркља)

По аеродромима се познаје земља. Велике и моћне државе имају огромне аеродроме. Прави мали градови кроз које дневно протутње милиони људи. Мање нације испуњене духом имају и мање аеродроме, али на њима влада лепа атмосфера добродошлице. Када слетите у земљу са проблемима, имате проблема одмах на аеродрому.

Дванаест година сам у емиграцији. Постоји неколико градова на овом свету које могу назвати својим: Београд, ту сам рођен, Зајечар, ту сам живео, Ниш, ту сам студирао, Мадисон, ту живим.

Али само један аеродром је мој аеродром – „Никола Тесла” у Београду. Само одатле се полази у свет и само се ту враћа кући. Прво се лети десетак сати, па преседа негде у Европи и на крају из облака провири Авалски торањ.

Жена и девојка се опраштају. Грле се, љубе, плачу. Мајка и ћерка. Дуго су скривале сузе и на крају нису издржале.

„Чувај се, пиши, јављај се сваки дан на ’скајпу’...”

Застајем са чекираном картом у руци и гледам их из прикрајка. Мисли ме враћају десетак година уназад, када сам први пут ступио на овај аеродром. После дводневног испраћаја и опраштања са свима које сам иоле познавао крећем у свет. Вози ме пријатељ Миле кроз неописиву кишу и ноћ у свом „стојадину”. Једва некако долазимо до Београда. Стижемо много раније, па мајка и Миле остају на паркингу да мало одремају, а ја сам нестрпљив, хоћу да видим како аеродром изгледа, први пут сам овде.

На самом улазу дочекује ме полицајац. Намерачио се баш на мене. Гледа ме, прилази, легитимише, проверава моторолом.

Где ли је данас тај полицајац? Радо бих му наручио једну туру.

И даље гледам мајку и ћерку. Чвршће се грле и још јаче плачу.

„Не бојте се, госпођо, говорим тој жени у мислима. Не плачи српска мајко. Буди јака. Рећи ћу вам ја како изгледа. Прво ће морати да прође кроз обезбеђење. Кад прође ту капију, онда нема назад. Нема повратка. Стегнуће и срце и душу и неће се окренути још једном. Неће вас погледати и махнути опет. Неће моћи. Стегнуће срце и крочиће напред.

Кренуће у свет да своје знање, лепоту и таленат да онима који нас деценијама уништавају. Тамо ће умети више да је цене. Тамо негде где ће гледати колико вреди, а не кога познаје. Неће је кињити за плату, моћи ће иоле нормално да живи и да и вама пошаље нешто пара за нормалнији живот. Напредоваће спрам свог труда, а не помоћу сплетки и подмићивања.

Упознаваће нове градове и нове људе, а недостајаће јој све. Ви највише. Одушевљаваће се новим местима првих пар дана док је поново не саломи носталгија. Онда ће јој и улице, и кафане, и природа говорити да ту не припада. Али ће јој и зидови и људи давати шансу коју овде нема.

Испробаће све кухиње света, почеће да једе суши, научиће да се служи дрвеним штапићима у кинеским ресторанима, а остаће гладна ваше пите и ваших палачинки.

Проћи ће неколик година док се не снађе и док туга не попусти. Тада ће почети да је заборављају сви које воли и да је се сећају сви који су је сада заборавили, сви који се нису сетили да пошаљу поруку за срећан пут.

Не бој се, српска мајко! На хиљаде нас је отишло. Мора и она. Шансу коју има не сме да пропусти. Она има толико среће спрам других. Неке нема ко ни да испрати, ви је толико грлите и љубите. Неки крену сами, па шта им бог да...

Пустите је из тог загрљаја, обришите сузе. А ја вам обећавам, ако се случајно задеси у мом граду, чуваћу је као сестру. Ако не, чуваће је неко други. У белом свету нашег шљама има много, али ипак још увек има и правих Срба.”

Гледам их још неко време, а онда одлазим. Опет пролазим капију обезбеђења, само је сада много лакше него пре десетак година. Али док пролазим, хвата ме мисао: да ли ја то одлазим или се враћам? Више, чини ми се, не знам ни сам.

 


Коментари166
6a9ff
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Branko
Ovo je banana drzava,u kojoj je najveci uspeh otici iz nje,trbuhom za kruhom,kako kazu stari mangupi,,TEZAK JE ZIVOT NAS UMETNIKA"......
dejan
svi vi gastarbajteri koji patite i kukate za srbijom nasom "lepom",vratite se ovde i resite problem. jeste da cete raditi za 200e,prekovremeni rad vam se nece platiti,trpecete ucene i mobinge od poslodavca i sefova itd dane nabrajam do sutra. kako vas nije sramota da jedete go... ,ne kazem da preko cvetaju ruze,daleko od toga,ali bar zivite zivot dostojan coveka. licno sam bio preko i radio na crno tako da znam o cemu pricam,a svi prosipate pricu kako je ovde u srb najbolje,pa evo izvolite... koliko je jada i bede i nepravde ovde vi nemate pojma,stanje je takvo da cak onaj koji i ima neki bedan posao se smatra srecnim jer je velika nezaposlenost,a u porodici cesto cak samo jedan clan radi.
miroslav
"Dostojanstvo" bez posla, bez šanse, bez plate? "Dostojanstveno" kao prosjak? Moja mama je rekla "idi dete", ružna li su ova naša vremena ovdje a dolaze nam još gora. Pokušao sam sve da bi ostao a sve je bilo ništa. O kakvom vi to novcu pričate "dostojanstveni", koga smo mi to ostavili? Mi smo im bili breme, teško su nas gledali kako pokušavamo i svaki put ništa. Što smo otišli, bilo bi bolje pitanje "dostojanstveni" a na to vam odgovor mogu dati, Brozovi reformisani komunisti, levi i desni, svi su isti. Imaju oni dovoljno svoga člansta, da sa njima popune svako radno mesto, svi ostali su višak, taj višak upravo beži. "Dostojanstveni" pa neka vam bude lepo sa članovima.
Препоручујем 8
Dostojanstvo?
Ali pred svega toga, naše majke i naši očevi su tu, kod kuće i njihovo prisustvo i ljubav ne mogu nadoknaditi nikakav novac. Koji je to život "dostojan čoveka"? Da li je dostojno čoveka da ostaviti svoje rodtelje same, bolesne, siromašne, da provode poslednje dane svog života daleko do svoje dece i unuka? Da li vi u tome nalazite dostojanstvo? Ja ne.
Препоручујем 25
Marina
Vratićemo se svi....zapad...bolji život...prazne priče....15 godina živim na tom zapadu, suprug 27....dete provodi svaki raspust u Srbiji...drama kada treba da se vrati jer počinje škola. ..suze od Beograda do Novog Sada....i pitanje:"Mama zbog čega mi ne živimo ovde....ovde je vazduh topliji i čuje se nešto u vazduhu ".....i suprug i ja planiramo povratak...zivot će proći pored nas roditelji će nas ostati željni....da li je to svrha života...novac je prolazan...a život tako kratak...koliko naših stručnjaka radi po belom svetu kada bi se svi vratili i udružili digli bi našu Srbiju iz pepela u koju je "taj" isti Zapad gurnuo....
miroslav
I život je prolazan, to je razlog da se pobrinem da nam je udoban, ugodan i lep. Svi mi da se vratimo, gde, ko nas još treba, da im popujemo, da se mešamo, da im smetamo, da im idemo na živce? Lepo je njima bez nas a i nama bez njih. Koliko sam samo vremena profućkao tumarajući i tražeći posao, posao ustavno pravo. Sećam se ja svih onih naših ratni "pobeda", sećam se i "demokratskih" promena i obračuna između "demokrata". Svi su se oni negde ugnezdili, vode nam državu, vode je zbog sebe i za sebe. Nas je primetila statistika, fali nas. Koliko? Skriva se. I da se vratim gde?
Препоручујем 3
Goca
Pa vratite se u Srbiju, kao da vam neko brani. Budite prvi koji će započeti proces povratka, i eto nama i vama boljitak.
Препоручујем 9
Dragan Pik-lon
Gospodine @Jova, poenta je(nazalost kod gastarbajtera)ta da zenidbom oni zaboravljaju majku i korene.Radije natucaju "svapski"' nego maternji!!!
Dragan Pik-lon
Gospodo gastarbajteri,bez obzira na kojim merdijanima radite, ipak ste dogurali samo dovde-Sta vam je zena to ste i vi!!!
Jova
U tvom odgovoru zaista ne vidim nikakvu poentu...
Препоручујем 12

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља