Лужичкосрпски поетски глас

Бенедикт Дирлих (1950) један је од најзначајнијих лужичкосрпских писца у другој половини прошлог и првој деценији и по овог века. Рођен је у селу Мала Вјеска (Мало Сеоце), код саксонског града Каменца, родног места славног Лесинга. Потиче из католичке породице, као друго од шесторо деце. Остаје нераскидиво везан за све оно што је из родног дома понео: српско име, језик, народну традицију и културу, за етнички духовни простор са дубоким словенским коренима, за свој народ и све оне вековне драме кроз које је пролазио и данас пролази.

Српска књижевна задруга, у „Малој библиотеци”, објавила је двојезично, на лужичкосрпском и српском језику, књигу Бенедикта Дирлиха „Ивањске ноћи”, у препеву Мића Цвијетића. О књизи су говорили Мићо Цвијетић, Јан Красни и аутор.

Као млад, самосвојан песнички глас, наглашава Цвијетић, Бенедикт се јавља крајем шездесетих бунтовних година минулог века. Израста из књижевне школе највећег живог песника Кита Лоренца (1938), који је посебна књижевна институција код Лужичких Срба. Између осталог, аутор је књиге „Српска читанка” (1981), у којој је антологијски представио целокупно лужичкосрпско песништво и другу релевантну књижевноисторијску грађу, од њених зачетака, прве половине 15. века. Реч је о великом подухвату, какав је код нас урадио Миодраг Павловић. У ово капитално дело, као најмлађег, укључио је Бенедикта Дирлиха, чиме га је уврстио у друштво изабраних и већ тада најавио његову блиставу песничку будућност.

Песнички свет Бенедикта Дирлиха, додаје Цвијетић, разуђен је и вишеслојан, са богатим регистром тема и мотива. Он пева о националном и општељудском, а његове песме поседују неочекиване обрте и „дупло дно” (Д. Шолце). Снажне алегоријске и метафоричне нијансе крију се не само у насловима песама, него и песничких књига. Било да пева о угрожености српских села и националном опстанку, матерњем језику и мртвим српским летачима, лукавим вештицама и опасним хоботницама, животу и смрти, маскама и привиђењима, фарбама и бојама, телесности и телесном, светлу и светлосном, препрекама и зидовима, поделама у свету и трци у наоружавању...

Бенедикт Дирлих пише, каже, на лужничкосрпском, јер му је то матерњи језик, а онда песме преводи на немачки, што није увек лако. У последње време, ојачале су културне везе са Србијом, пре свега са Београдом, Новим Садом и Смедеревом. Али, нажалост, о српским писцима, и даље, мало се зна. На лужичкосрпски превођени су једино Иво Андрић и Миодраг Павловић.