Онај који се има родити
већ постоји у свијету:
онај који је надање:
Чин је већ у покрету.
Но ми ћемо га везати
Да нам одговара
за кривицу своје љепоте,
И опет, и њега ће стезати
земља трудна и стара.
И ми ћемо га убити,
само врло полагано,
са истанчаним мукама,
да престане нас љубити,
да укине наша уздања,
да види да је све залуду:
и што смо га чекали,
и што се родио,
и што је хтио,
и што је био,
он,
онај,
тај.
Ми ћемо га изјаловити,
Он ће бити осујећен.
Ми имамо радиум.
Што ће нам воља и ум?
Што ће нам младост?
Што ће нам радост?
Јер ми смо срећни од пизме
и ината.
Ми преживљујемо катаклизме,
али из баре не можемо.
И блато је до врата.
И сваки од нас награду иште
за половичност и рђава дјела,
и нећемо ништа цијела,
чак ни својега пријатеља,
чак ни својега поборника,
ни својега добротвора.
Земља је глуга и спора,
Окорјела земљина кора.
Онај који се има родити
већ постоји на свијету.
Јаг га познам:
Избјегавам га у сусрету,
као да смо на трошном мосту,
јер он на неће водити
нити нас препородити.
Он је жртва у нашем сплету.
Он ће да земљу очара
и себе да разочара
с нама:
он ће бескористан минути,
јер нас истине муче
и јер је прeче јуче (та јама),
с врата ћемо га скинути,
јер је и правда то
а сви смо врло стари:
у нашем тијелу голаћи,
а нашим лицем маске.
(Политика, 6. јануар 1936. године)
