Онај који се има родити

већ постоји у свијету:

онај који је надање:

Чин је већ у покрету.

Но ми ћемо га везати

Да нам одговара

за кривицу своје љепоте,

И опет, и њега ће стезати

земља трудна и стара.

И ми ћемо га убити,

само врло полагано,

са истанчаним мукама,

да престане нас љубити,

да укине наша уздања,

да види да је све залуду:

и што смо га чекали,

и што се родио,

и што је хтио,

и што је био,

он,

онај,

тај.

Ми ћемо га изјаловити,

Он ће бити осујећен.

Ми имамо радиум.

Што ће нам воља и ум?

Што ће нам младост?

Што ће нам радост?

Јер ми смо срећни од пизме

и ината.

Ми преживљујемо катаклизме,

али из баре не можемо.

И блато је до врата.

И сваки од нас награду иште

за половичност и рђава дјела,

и нећемо ништа цијела,

чак ни својега пријатеља,

чак ни својега поборника,

ни својега добротвора.

Земља је глуга и спора,

Окорјела земљина кора.

Онај који се има родити

већ постоји на свијету.

Јаг га познам:

Избјегавам га у сусрету,

као да смо на трошном мосту,

јер он на неће водити

нити нас препородити.

Он је жртва у нашем сплету.

Он ће да земљу очара

и себе да разочара

с нама:

он ће бескористан минути,

јер нас истине муче

и јер је прeче јуче (та јама),

с врата ћемо га скинути,

јер је и правда то

а сви смо врло стари:

у нашем тијелу голаћи,

а нашим лицем маске.

(Политика, 6. јануар 1936. године)