уторак, 12.12.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:03
ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Кривица родитеља

Осећање кривице код очева и мајки засновано је на погрешној идеји да постоји директна узрочно-последична веза између њиховог начина васпитања и одрасле личности детета, али ма колико је родитељски утицај на дете веома важан, није ни једини нити пресудан
Аутор: Зоран Миливојевићуторак, 05.12.2017. у 13:29
(Илустрација Срђан Печеничић)

Већина родитеља жели да своје дете васпита тако да оно израсте у самосталну и одговорну одраслу особу. Они одгајају децу у складу са својим представама о васпитању. Иако сви родитељи имају добре намере и сличан циљ, њихове представе о васпитању се веома разликују. Из тих различитих представа, проистичу различити васпитни поступци. Како децу не васпитавају родитељске намере, већ родитељски поступци, када деца одрасту виде се различити резултати различитих начина васпитања.

Неки родитељи су задовољни „резултатом” неки нису. Међу овим незадовољним родитељима најлакше је онима који верују да је све ствар генетике, то јест да би дете израсло управо у такву личност у какву је израсло без обзира на то како би га они васпитавали. И док су „генетичари” ослобођени одговорности за лош „резултат”, други родитељи се осећају одговорнима за неповољан исход. Сматрајући да су погрешили у васпитању осећају се кривима, доживљавајући „родитељску кривицу”.

Где смо погрешили

Ово накнадно сазнање их мотивише да промене приступ, али како је њихово дете већ одрасло, у великој мери је постало отпорно на васпитне „захвате” својих родитеља. Тада ове родитеље који су накнадно „прогледали” са једне стране мучи снажна родитељска кривица, а са друге осећање немоћи.

Док је једнима кристално јасно шта је требало да ураде, а нису, или шта није требало да раде, а јесу, друге родитеље мучи питање: „Где сам погрешио?”.

Често родитељи који су као мама и тата имали различите приступе васпитању и због тога се свађали или можда чак и развели, настављају игру међусобног оптуживања у стилу: „Јесам ли ти онда говорио/говорила?”. Њихова психолошка добит је у томе да избегавају сопствено осећање кривице јер одговорност и кривицу за неповољни „резултат” сваљују на оног другог родитеља. То је наставак психолошке игре коју је много година раније означавала реченица: „Је ли видиш шта је урадио твој син/кћерка?”.

Родитељско осећање кривице је засновано на идеји да постоји директна узрочно-последична веза између њиховог начина васпитања и одрасле личности детета. У стварности та веза не постоји. Родитељски утицај на дете јесте веома важан, али није нити једини нити пресудан утицај. У стварности се дете налази у комуникацијском пољу у коме је окружено другим њему важним особама. Све оне, било да су одрасле (баке и деке, рођаци, васпитачи, учитељи, наставници, тренери, суседи...) било да су вршњаци (браћа и сестре, деца из суседства, вртића, школе, клуба...), такође врше утицај на дете. Неки од ових утицаја су позитивни, а неки су негативни. Ни њих не треба схватити као узрок дететовог понашања, већ само као утицаје јер је пресудно како дете тумачи те утицаје и колику им важност придаје. Све ово чини једну матрицу текућих утицаја на дете који га васпитавају или „васпитавају”.

Није занемарљив ни узраст детета. По правилу је родитељски утицај веома важан у предшколском узрасту, да би касније и други утицаји постали исто тако важни, док је у периоду пубертета и адолесценције утицај вршњака често детету важнији од родитељских утицаја.

Немогуће исправити прошлост

Осећање кривице се јавља онда када људи сами оцене да су нешто погрешно урадили и да је настала нека негативна последица. То осећање их мотивише да промене понашање, да почну да се понашају на исправан начин и да исправе негативну последицу. Међутим, родитељска кривица се односи на понашање које се одвијало у далекој прошлости, и које није могуће исправити. Зато је родитељска кривица непродуктивно и ирационално осећање.

Шта онда учинити? Прихватити да је дете одрасло и да је самим тим оно одговорно за своје поступке у садашњости. Усмерити се на проблеме који су „овде и сада”, нудити помоћ али не прогањати. Бити подршка, нарочито онда када одрасло дете затражи помоћ за проблем који има. 


Коментари10
96f19
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljubica Filipović
Posle iskustva sa četvoro dece mogu da zaključim da je formiranje ličnosti kompleksan proces u kome ja kao roditelj vidim samo delimičnu ulogu. Svu decu učila sam istim vrednostima, a opet svako izrasta u autentičnu ličnost gde samo u nekim pojedinostima mogu da prepoznam svoj uticaj. I naravno da sam se neborojeno puta pitala gde sam pogrešila. I jesam grešila jer sam i ja kao ličnost u ulozi roditelja učila i odrastala sa njima. Savršeni roditelj ne postoji i zato je osećanje krivice suvišno. Primeri iz okoline govore mi da se delikventnost kod dece javlja kad je dete zanemareno, kad mu se ne poklanja dovoljno pažnje u vidu razgovora (ne pridike), što podrazumeva prisutnost i zainteresovanost za detetove pre svega emocionalne potrebe. Drugi oblik delikventnosti u odrastanju primećujem kod dece koja su vaspitavana u stogoći, neprimerenim ograničenjima i zabranama. Na kraju, "razočaranost" u rezultate vaspitanja je samo pitanje moje sujete, to sam naučila.
Petar V. Terzic
Kada govorimo o uzrocno-posledicnim vezama izmedju roditeljskog nacina vaspitanja i odrasle licnosti deteta, onda ne mozemo govoriti o egzaktnoj nego o statistickoj zakonitosti. Najnovija istrazivanja pokazuju da je veoma odgovornih roditelja 15%, srednje odgovornih 60%, a manje odgovornih 25%. O neodgovornim, samo bioloskim roditeljima, nije ovde potrebno trositi reci. Na srecu ima plemenitih ljudi i odgovarajucih ustanova koji usvajaju odnosno prihvataju takvu decu. Manje odgovorni roditelji cesto prave sledece greske: a/ Kada deci namecu svoj stil i skloni su da ih kaznjavaju; b/ Kada ih maze i sve im dozvoljavaju; c/ Kada ne vode racuna sa kim se deca druze. Srednje odgovorni najcesce grese:a/ Kada su ambiciozni i "guraju" decu po svome;b/ Kada ih uporedjuju sa drugima i stvaraju im komplekse;c/ Kada ne rade dovoljno sa decom. Veoma odgovorni cesto grese:a/ Robuju "obrascima" ucenja i ponasanja;b/ Sebicno se hvale decjim uspesima kao svojim;c/ Opterecuju decu nerealnim ambicijama.
Ilic Momcilo
Ja duboko verujem u jednu psiholosku pojavu koja se moze pripisati delom krivici roditelja.To je,po mom laickom shvatanju,identifikacija sina sa ocem i cerke sa majkom u periodu zivota kada i roditelji zbog toga,ako ni zbog cega drugog, treba da budi,dobri u svakom pogledu,koliko god je to moguce. Dugo dnevno odsustvo, bilo kog roditelja,zbog zahteva posla ili bilo cega drugog u tom razvoju njihove dece,moze dati lose rezultate,jer dete tada moze izvrsiti,nesvesnu identifikaciju i sa losim ljudima,koji im se nametnu kao uzor.Zato,mislim da je pored ostalog,tu jedna vrlo vazna komponenta, od koje zavisi razvoj deteta i moze se smatrati,caki krivicom roditelja.U razgovoru sa poznanicima i rodbinom,nemam bas podrsku u ovom stavu,ali,ne znam zbog cega sam uveren da sam u pravu.Imam trenersko iskustvo sa decom od 3 do 18 godina,a ucio sam malo u trenerskoj skoli i psihologiju sporta,pa je verovatno i to jedan od razloga mom misljenju uz cest razgovor sa roditeljima te dece.
Slavka T
Ovaj autor je kao staro vino -sve bolji je i bolji. Sto se tice ove za decu, roditelje i drustvo vitalne teme, moramo reci da je porodicno vaspitanje jedan of kljucnih faktora u razvoju mladih bica, sto povlaci punu odgovornost svakog roditelja.Problemi nastaju kada krivimo i menjamo druge. Posebno je pogresno kada te osetljive stvari uporno i tvrdoglavo radimo svojoj deci, kada im stalno sugerisemo kako "moraju da vide" neke stvari. Na njih mozemo uticati vise licnim primerom a manje pricom. Deca prate koliko su im roditelji principielni i dosledni, pa otuda nepogresivo razlikuju roditeljske namere i ponasanje. Zaboravimo kajanja, kao i "trebalo je" i "moralo je"; zauvek odbacimo zalenje za pogresno uradjenim ili neuradjenim, jer da smo zmali bolje, ucinili bi to bolje. U vaspitanju svoje dece bolje prolaze optimisticni i ambiciozni nego brizni roditelji. Da bi sve ispalo u najboljem redu, obicno smo brinuli, da bismo kasno shvatili da nase brige nisu morale biti prateci cinioci.
Neko
Ah, ovo je nastavak. Tucete decu, bez krivice, pa onda ustanovite da su postala agresivni nasilnici i distancirana su od vas. Pa onda ustanovite da je mozda ipak trebalo da koristite druge metode. Ali tu je isti strucnjak da vam kaze da ne osecate krivicu (jer ionako roditelji nemaju presudan uticaj na vaspitanje?!). Stvarno nemam reci!
Ivana S.
Promašili ste sasvim temu!
Препоручујем 3
Nešto
Pri iznošenju oprečnih stavova, zašto se ne predstavite punim imenom i prezimenom?
Препоручујем 10
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља