utorak, 12.12.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:58
FORMULE ŽIVLjENjA

Krivica roditelja

Osećanje krivice kod očeva i majki zasnovano je na pogrešnoj ideji da postoji direktna uzročno-posledična veza između njihovog načina vaspitanja i odrasle ličnosti deteta, ali ma koliko je roditeljski uticaj na dete veoma važan, nije ni jedini niti presudan
Autor: Zoran Milivojevićutorak, 05.12.2017. u 13:29
(Илустрација Срђан Печеничић)

Većina roditelja želi da svoje dete vaspita tako da ono izraste u samostalnu i odgovornu odraslu osobu. Oni odgajaju decu u skladu sa svojim predstavama o vaspitanju. Iako svi roditelji imaju dobre namere i sličan cilj, njihove predstave o vaspitanju se veoma razlikuju. Iz tih različitih predstava, proističu različiti vaspitni postupci. Kako decu ne vaspitavaju roditeljske namere, već roditeljski postupci, kada deca odrastu vide se različiti rezultati različitih načina vaspitanja.

Neki roditelji su zadovoljni „rezultatom” neki nisu. Među ovim nezadovoljnim roditeljima najlakše je onima koji veruju da je sve stvar genetike, to jest da bi dete izraslo upravo u takvu ličnost u kakvu je izraslo bez obzira na to kako bi ga oni vaspitavali. I dok su „genetičari” oslobođeni odgovornosti za loš „rezultat”, drugi roditelji se osećaju odgovornima za nepovoljan ishod. Smatrajući da su pogrešili u vaspitanju osećaju se krivima, doživljavajući „roditeljsku krivicu”.

Gde smo pogrešili

Ovo naknadno saznanje ih motiviše da promene pristup, ali kako je njihovo dete već odraslo, u velikoj meri je postalo otporno na vaspitne „zahvate” svojih roditelja. Tada ove roditelje koji su naknadno „progledali” sa jedne strane muči snažna roditeljska krivica, a sa druge osećanje nemoći.

Dok je jednima kristalno jasno šta je trebalo da urade, a nisu, ili šta nije trebalo da rade, a jesu, druge roditelje muči pitanje: „Gde sam pogrešio?”.

Često roditelji koji su kao mama i tata imali različite pristupe vaspitanju i zbog toga se svađali ili možda čak i razveli, nastavljaju igru međusobnog optuživanja u stilu: „Jesam li ti onda govorio/govorila?”. Njihova psihološka dobit je u tome da izbegavaju sopstveno osećanje krivice jer odgovornost i krivicu za nepovoljni „rezultat” svaljuju na onog drugog roditelja. To je nastavak psihološke igre koju je mnogo godina ranije označavala rečenica: „Je li vidiš šta je uradio tvoj sin/kćerka?”.

Roditeljsko osećanje krivice je zasnovano na ideji da postoji direktna uzročno-posledična veza između njihovog načina vaspitanja i odrasle ličnosti deteta. U stvarnosti ta veza ne postoji. Roditeljski uticaj na dete jeste veoma važan, ali nije niti jedini niti presudan uticaj. U stvarnosti se dete nalazi u komunikacijskom polju u kome je okruženo drugim njemu važnim osobama. Sve one, bilo da su odrasle (bake i deke, rođaci, vaspitači, učitelji, nastavnici, treneri, susedi...) bilo da su vršnjaci (braća i sestre, deca iz susedstva, vrtića, škole, kluba...), takođe vrše uticaj na dete. Neki od ovih uticaja su pozitivni, a neki su negativni. Ni njih ne treba shvatiti kao uzrok detetovog ponašanja, već samo kao uticaje jer je presudno kako dete tumači te uticaje i koliku im važnost pridaje. Sve ovo čini jednu matricu tekućih uticaja na dete koji ga vaspitavaju ili „vaspitavaju”.

Nije zanemarljiv ni uzrast deteta. Po pravilu je roditeljski uticaj veoma važan u predškolskom uzrastu, da bi kasnije i drugi uticaji postali isto tako važni, dok je u periodu puberteta i adolescencije uticaj vršnjaka često detetu važniji od roditeljskih uticaja.

Nemoguće ispraviti prošlost

Osećanje krivice se javlja onda kada ljudi sami ocene da su nešto pogrešno uradili i da je nastala neka negativna posledica. To osećanje ih motiviše da promene ponašanje, da počnu da se ponašaju na ispravan način i da isprave negativnu posledicu. Međutim, roditeljska krivica se odnosi na ponašanje koje se odvijalo u dalekoj prošlosti, i koje nije moguće ispraviti. Zato je roditeljska krivica neproduktivno i iracionalno osećanje.

Šta onda učiniti? Prihvatiti da je dete odraslo i da je samim tim ono odgovorno za svoje postupke u sadašnjosti. Usmeriti se na probleme koji su „ovde i sada”, nuditi pomoć ali ne proganjati. Biti podrška, naročito onda kada odraslo dete zatraži pomoć za problem koji ima. 


Komentari10
94492
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Ljubica Filipović
Posle iskustva sa četvoro dece mogu da zaključim da je formiranje ličnosti kompleksan proces u kome ja kao roditelj vidim samo delimičnu ulogu. Svu decu učila sam istim vrednostima, a opet svako izrasta u autentičnu ličnost gde samo u nekim pojedinostima mogu da prepoznam svoj uticaj. I naravno da sam se neborojeno puta pitala gde sam pogrešila. I jesam grešila jer sam i ja kao ličnost u ulozi roditelja učila i odrastala sa njima. Savršeni roditelj ne postoji i zato je osećanje krivice suvišno. Primeri iz okoline govore mi da se delikventnost kod dece javlja kad je dete zanemareno, kad mu se ne poklanja dovoljno pažnje u vidu razgovora (ne pridike), što podrazumeva prisutnost i zainteresovanost za detetove pre svega emocionalne potrebe. Drugi oblik delikventnosti u odrastanju primećujem kod dece koja su vaspitavana u stogoći, neprimerenim ograničenjima i zabranama. Na kraju, "razočaranost" u rezultate vaspitanja je samo pitanje moje sujete, to sam naučila.
Petar V. Terzic
Kada govorimo o uzrocno-posledicnim vezama izmedju roditeljskog nacina vaspitanja i odrasle licnosti deteta, onda ne mozemo govoriti o egzaktnoj nego o statistickoj zakonitosti. Najnovija istrazivanja pokazuju da je veoma odgovornih roditelja 15%, srednje odgovornih 60%, a manje odgovornih 25%. O neodgovornim, samo bioloskim roditeljima, nije ovde potrebno trositi reci. Na srecu ima plemenitih ljudi i odgovarajucih ustanova koji usvajaju odnosno prihvataju takvu decu. Manje odgovorni roditelji cesto prave sledece greske: a/ Kada deci namecu svoj stil i skloni su da ih kaznjavaju; b/ Kada ih maze i sve im dozvoljavaju; c/ Kada ne vode racuna sa kim se deca druze. Srednje odgovorni najcesce grese:a/ Kada su ambiciozni i "guraju" decu po svome;b/ Kada ih uporedjuju sa drugima i stvaraju im komplekse;c/ Kada ne rade dovoljno sa decom. Veoma odgovorni cesto grese:a/ Robuju "obrascima" ucenja i ponasanja;b/ Sebicno se hvale decjim uspesima kao svojim;c/ Opterecuju decu nerealnim ambicijama.
Ilic Momcilo
Ja duboko verujem u jednu psiholosku pojavu koja se moze pripisati delom krivici roditelja.To je,po mom laickom shvatanju,identifikacija sina sa ocem i cerke sa majkom u periodu zivota kada i roditelji zbog toga,ako ni zbog cega drugog, treba da budi,dobri u svakom pogledu,koliko god je to moguce. Dugo dnevno odsustvo, bilo kog roditelja,zbog zahteva posla ili bilo cega drugog u tom razvoju njihove dece,moze dati lose rezultate,jer dete tada moze izvrsiti,nesvesnu identifikaciju i sa losim ljudima,koji im se nametnu kao uzor.Zato,mislim da je pored ostalog,tu jedna vrlo vazna komponenta, od koje zavisi razvoj deteta i moze se smatrati,caki krivicom roditelja.U razgovoru sa poznanicima i rodbinom,nemam bas podrsku u ovom stavu,ali,ne znam zbog cega sam uveren da sam u pravu.Imam trenersko iskustvo sa decom od 3 do 18 godina,a ucio sam malo u trenerskoj skoli i psihologiju sporta,pa je verovatno i to jedan od razloga mom misljenju uz cest razgovor sa roditeljima te dece.
Slavka T
Ovaj autor je kao staro vino -sve bolji je i bolji. Sto se tice ove za decu, roditelje i drustvo vitalne teme, moramo reci da je porodicno vaspitanje jedan of kljucnih faktora u razvoju mladih bica, sto povlaci punu odgovornost svakog roditelja.Problemi nastaju kada krivimo i menjamo druge. Posebno je pogresno kada te osetljive stvari uporno i tvrdoglavo radimo svojoj deci, kada im stalno sugerisemo kako "moraju da vide" neke stvari. Na njih mozemo uticati vise licnim primerom a manje pricom. Deca prate koliko su im roditelji principielni i dosledni, pa otuda nepogresivo razlikuju roditeljske namere i ponasanje. Zaboravimo kajanja, kao i "trebalo je" i "moralo je"; zauvek odbacimo zalenje za pogresno uradjenim ili neuradjenim, jer da smo zmali bolje, ucinili bi to bolje. U vaspitanju svoje dece bolje prolaze optimisticni i ambiciozni nego brizni roditelji. Da bi sve ispalo u najboljem redu, obicno smo brinuli, da bismo kasno shvatili da nase brige nisu morale biti prateci cinioci.
Neko
Ah, ovo je nastavak. Tucete decu, bez krivice, pa onda ustanovite da su postala agresivni nasilnici i distancirana su od vas. Pa onda ustanovite da je mozda ipak trebalo da koristite druge metode. Ali tu je isti strucnjak da vam kaze da ne osecate krivicu (jer ionako roditelji nemaju presudan uticaj na vaspitanje?!). Stvarno nemam reci!
Ivana S.
Promašili ste sasvim temu!
Preporučujem 3
Nešto
Pri iznošenju oprečnih stavova, zašto se ne predstavite punim imenom i prezimenom?
Preporučujem 10
Prikaži još odgovora

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja