петак, 22.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

У Канади сам постала стрпљива

Вратила сам се најпре због породице, али и зато што волим Београд. Овај град ми враћа осећање себе које ми је бескрајно драгоцено, каже глумица Драгана Варагић
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинчетвртак, 22.03.2018. у 22:00
Драгана Варагић (Фото: Ж. Јовановић)

Када сам дошла у Београд осамдесетих свако је хтео да живи у овом граду, а погледај сада сви беже од њега као од куге. Туга. Власт је крива, каже Соња, једна од пет јунакиња драме „Деведесете” Горана Миленковића коју тумачи глумица Драгана Варагић. Премијера представе „Деведесете”, у адаптацији и режији Егона Савина, биће изведена у уторак увече, 27. марта, у 20.30 сати на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду.

Ношена носталгијом и трагалачким уметничким духом Драгана Варагић није имала дилему да ли да прихвати да тумачи лик Соње, иако је реч о малој, „епизодној” улози јер је за овај театар вежу бројне успомене.

– Соња је жена функционера који је био повезан са мафијом и који је убијен. И поре тога што је била витална, Соња живи као биљка јер се много тога натоварило на њу. Нажалост, у нашем окружењу има и те како много Соња, будући да смо патријархално друштво и да још увек чекамо неку женску еманципацију. То се види и по томе колико жена има у политици, колико их има на важним, руководећим функцијама. Све до најнижих слојева где су жене највише угрожене, о чему се пише у новинама. Жене су препуштене саме себи, научиле су стицајем околности да преживљавају и да се прилагођавају. Та вежба прилагођавања је оставила трага на њима. Много је потребно да се из тог осећања стане на степеник одакле креће, постоји самопоштовање – каже за „Политику” Драгана Варагић.

Као првакиња ансамбла Драме Народног позоришта у Београду Драгана Варагић је својевремено одиграла Наташу Ростову, Катарину Лугомирски, Јулију, Леди Ану, Хелену Чарлс, Елизабету Проктор и друге, а у тренутку пуне глумачке зрелости одлучила је да уметничку каријеру настави у Канади где је магистрирала драму на Универзитету Торонто.

У међувремену Драгана Варагић је глумила, режирала дела Шекспира, Стриндберга, предавала глуму на универзитетима Далхаузи и Виндзор, а глуму и режију на Универзитету Отава. И после две деценије боравка у иностранству решила је, пре нешто више од пет година, да се врати у Београд.

– Положај жене у Канади је у великој мери различит од овога овде. Садашњи премијер Канаде када је формирао владу инсистирао је да 50 одсто чланова његовог тима буду жене. То је, чак, био један од његових првих захтева. Постоји велика, изразита заштита жена на више нивоа, да не говорим о заштити злостављаних супруга, мајки... Жена у Канади има коме да се пожали, а ако је у таквим ситуацијама материјално угрожена, чека је загарантована финансијска помоћ. Међутим, тамо постоји и потреба жена да се повезују између себе, постоји сестринство које се негује, док су овде жене понекад ривалке – каже Драгана Варагић и додаје:

– И Соња у представи „Деведесете” има ривалку. То је код нас неко редовно стање. Жене су код нас окупиране преживљавањем. Наши мушкарци се нису бавили породицом, ни кућом због ратова. Жене су стајале у редовима за млеко, ништа их није било срамота да ураде за своју децу, дом, мужа. Наше мушкарце је било срамота да се спусте са једног статуса на други. Оне су се, ипак, чврсто држале.

Драгана Варагић је већ пет и по година наша суграђанка. Као ванредни професор Академије уметности у Београду увелико истрајава у педагошком раду са другом генерацијом својих студената. Упоредо истрајава и на новим представама, било као глумица или редитељка.

– Вратила сам се најпре због породице, своје мајке. Драго ми је да сам успела неких пет и по година да проведем са својом мајком, с обзором да сам била 20 година одсутна. Значило ми је много да будем ту с њом када сам јој најпотребнија. Моје дете је било у Европи где је студирало. С друге стране ја волим Београд. Овај град ми враћа осећања која су се тамо негде помало загубила, враћа ми осећање себе које ми је бескрајно драгоцено. То је између мене и града. Нешто ме је пробудило на други начин, даје ми другачију енергију, другу врсту стабилности. Одлазим у Канаду и даље, али је Београд дефинитивно моје место живљења.

Драгана Варагић истиче да је Београд адолесцентски град, да га је тако увек доживљавала и да је то увек волела у њему, али такође каже и да није могао да сазри, да се суочи са проблемима који су кренули деведесетих година.

– Последица тога је велика самоћа. Појавила се у њему чудна врста усамљености и угрожености. Мислим да нам треба пуно времена да се из овога извучемо. И поред свега тога, једна сам од оних која се вратила и срећна сам због тога. И хоћу да учествујем у том Београду на најбољи могући начин са свим овим што радим, како живим. Волела бих да се много људи врати. Сви ми имамо децу тамо негде напољу, која су велике дипломе добила на значајним универзитетима, али ми овде пре свега нисмо решили како да им признамо те дипломе. То је толико компликовано да сам и сама одустала да нострификујем своју диплому. Враћају се, наравно, појединци, то су различита, другачија искуства, поновно кретање од нуле у неким средњим годинама, али са искуством које би овде могло да се пренесе – закључује наша саговорница уз напомену да је постала стрпљива у Канади.


Коментари2
73d5f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Slobodan Jordanovic
postovana, ne moze "vlast" da bude ama bas za sve kriva. Ko cini Beograd? Svi koji zive u Beogradu. Preplavljen je prilicno nekulturnim i neodgovornim ponasanjem pojedinih gradjana. Lako je kriviti "vlast" tj. nekog drugog, time "umiriti" savet i biti u ubedjenju da se "nesto ucinilo" za grad.
Desa
Jes, ba .. nekultura je najveći problem Beograda i neodgovornost ... Zamisli samo kako su nekulturni ovi bednici što rade za dvesta eura i neodgovorno odluče da plate grejanje ovog meseca i telefone i struju a posle nemaju za leba ... pa stvarno fuj ... U Beogradu bi bilo mnoooogo lepše kad bi tamo živeli samo Beograđani - sa naglaskom majka Vuke..oni pravi Beograđani što izdaju ćumeze studentima početkom okotobra ... oni musavi , neokupani, gunđavi drljavi pravi Beograđani ... a vlast nije ništa kriva - odlično se živi i u Beogradu njih hiljadu zaista odlično živi - kulturno i odgovorno ...
Препоручујем 4

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља