U Kanadi sam postala strpljiva

– Sonja je žena funkcionera koji je bio povezan sa mafijom i koji je ubijen. I pore toga što je bila vitalna, Sonja živi kao biljka jer se mnogo toga natovarilo na nju. Nažalost, u našem okruženju ima i te kako mnogo Sonja, budući da smo patrijarhalno društvo i da još uvek čekamo neku žensku emancipaciju. To se vidi i po tome koliko žena ima u politici, koliko ih ima na važnim, rukovodećim funkcijama. Sve do najnižih slojeva gde su žene najviše ugrožene, o čemu se piše u novinama. Žene su prepuštene same sebi, naučile su sticajem okolnosti da preživljavaju i da se prilagođavaju. Ta vežba prilagođavanja je ostavila traga na njima. Mnogo je potrebno da se iz tog osećanja stane na stepenik odakle kreće, postoji samopoštovanje – kaže za „Politiku” Dragana Varagić.

Kao prvakinja ansambla Drame Narodnog pozorišta u Beogradu Dragana Varagić je svojevremeno odigrala Natašu Rostovu, Katarinu Lugomirski, Juliju, Ledi Anu, Helenu Čarls, Elizabetu Proktor i druge, a u trenutku pune glumačke zrelosti odlučila je da umetničku karijeru nastavi u Kanadi gde je magistrirala dramu na Univerzitetu Toronto.

U međuvremenu Dragana Varagić je glumila, režirala dela Šekspira, Strindberga, predavala glumu na univerzitetima Dalhauzi i Vindzor, a glumu i režiju na Univerzitetu Otava. I posle dve decenije boravka u inostranstvu rešila je, pre nešto više od pet godina, da se vrati u Beograd.

– Položaj žene u Kanadi je u velikoj meri različit od ovoga ovde. Sadašnji premijer Kanade kada je formirao vladu insistirao je da 50 odsto članova njegovog tima budu žene. To je, čak, bio jedan od njegovih prvih zahteva. Postoji velika, izrazita zaštita žena na više nivoa, da ne govorim o zaštiti zlostavljanih supruga, majki... Žena u Kanadi ima kome da se požali, a ako je u takvim situacijama materijalno ugrožena, čeka je zagarantovana finansijska pomoć. Međutim, tamo postoji i potreba žena da se povezuju između sebe, postoji sestrinstvo koje se neguje, dok su ovde žene ponekad rivalke – kaže Dragana Varagić i dodaje:

– I Sonja u predstavi „Devedesete” ima rivalku. To je kod nas neko redovno stanje. Žene su kod nas okupirane preživljavanjem. Naši muškarci se nisu bavili porodicom, ni kućom zbog ratova. Žene su stajale u redovima za mleko, ništa ih nije bilo sramota da urade za svoju decu, dom, muža. Naše muškarce je bilo sramota da se spuste sa jednog statusa na drugi. One su se, ipak, čvrsto držale.

Dragana Varagić je već pet i po godina naša sugrađanka. Kao vanredni profesor Akademije umetnosti u Beogradu uveliko istrajava u pedagoškom radu sa drugom generacijom svojih studenata. Uporedo istrajava i na novim predstavama, bilo kao glumica ili rediteljka.

– Vratila sam se najpre zbog porodice, svoje majke. Drago mi je da sam uspela nekih pet i po godina da provedem sa svojom majkom, s obzorom da sam bila 20 godina odsutna. Značilo mi je mnogo da budem tu s njom kada sam joj najpotrebnija. Moje dete je bilo u Evropi gde je studiralo. S druge strane ja volim Beograd. Ovaj grad mi vraća osećanja koja su se tamo negde pomalo zagubila, vraća mi osećanje sebe koje mi je beskrajno dragoceno. To je između mene i grada. Nešto me je probudilo na drugi način, daje mi drugačiju energiju, drugu vrstu stabilnosti. Odlazim u Kanadu i dalje, ali je Beograd definitivno moje mesto življenja.

Dragana Varagić ističe da je Beograd adolescentski grad, da ga je tako uvek doživljavala i da je to uvek volela u njemu, ali takođe kaže i da nije mogao da sazri, da se suoči sa problemima koji su krenuli devedesetih godina.

– Posledica toga je velika samoća. Pojavila se u njemu čudna vrsta usamljenosti i ugroženosti. Mislim da nam treba puno vremena da se iz ovoga izvučemo. I pored svega toga, jedna sam od onih koja se vratila i srećna sam zbog toga. I hoću da učestvujem u tom Beogradu na najbolji mogući način sa svim ovim što radim, kako živim. Volela bih da se mnogo ljudi vrati. Svi mi imamo decu tamo negde napolju, koja su velike diplome dobila na značajnim univerzitetima, ali mi ovde pre svega nismo rešili kako da im priznamo te diplome. To je toliko komplikovano da sam i sama odustala da nostrifikujem svoju diplomu. Vraćaju se, naravno, pojedinci, to su različita, drugačija iskustva, ponovno kretanje od nule u nekim srednjim godinama, ali sa iskustvom koje bi ovde moglo da se prenese – zaključuje naša sagovornica uz napomenu da je postala strpljiva u Kanadi.