Београд, 23. март 1897

Драги оче!

Све до сада послате нове за ову годину примио сам потпуно и уредно. Можда сте се ражљутили што Вам до сад не писах. Будите уверени да би Вам до сад одговорио, да нисам у оваквом положају у ком се данас находим. Велики дуг од 50 форинти, оскудица у хаљинама и напослетку огроман школски посао, сметао је да Вам се јавим.

Драги оче, ја сам не знам шта ћу радити од живота свога: омрзло ми је живети, гледајући како се моји вршњаци лепо носе и веселе се у овом најслађем добу човечијег живота.

Моја ће младост прохујати а ја нећу ни једног дана весела и радосна дочекати. Разне неприлике и мучан начин живота довели су до очајања да ћу учинити што нико можда мој није урадио. Убићу се, да већ једном учиним крај свима патњама и мукама које ме од рођења гоне. Живот мој у Бањој Луци био је тежак и чемеран. У Сарајеву још гори а у Београду је достигао највиши врхунац у својим патњама.

Желети вазда а немати ништа од онога што жели, човек пада у очајање, очајање собом доноси лудост а лудост се свршава смрћу. Тако је са мном.

Ја знам да и Ви стичете новце, али ипак моћи ћете ми послати једно 50 фор. за хаљине, за месец април и да мало дуга отплатим, то бар није много. И то шаљите најдаље до 1. априла.

Кад добијем новце, купићу хаљине па ћу се сликати, те ћу Вам послати своју слику, а од Вас слику жељно очекујем. Јер није шала две-три године се не видети.

Честитам Вам идуће празнике Христово Васкрсење, желећи да их у весељу проведете а и да ме обрадујете са Вашом дарежљивом десницом.

Поздравите Милицу, Илију, оца Игумана и све друге тамошње пријатеље.

Љубим Вашу десницу, Ваш покорни син.

Петар Кочић, ученик VI. разреда I Београдске гимназије

(Политика, 7. јануар 1923. године)