Одбрана Ван Гога

Кад се сретну две сродне душе блиставе имагинације и луцидног ума, па макар између њих временски стајале читаве деценије, онда настају дела какво је без сумње „Ван Гог, самоубица жртва друштва“ Антонена Артоа. Арто га је објавио само годину дана пре своје смрти као одговор на чланак једног психијатра о Ван Гоговом лудилу, што је истовремено био и лични, Артоов одговор психијатрима (последњу деценију живота и сам је провео у душевној болници).

Велики песник и позоришни писац Арто (1896-1948) сасвим се у тој малој књизи (издавач „Клио“, преводилац Весна Цакељић) поистоветио са великим сликаром Ван Гогом, кога је доживео као своје „друго ја“. Обојица из породице „уклетих“; обојица изузетног дара; обојица спремни да се суоче са апсолутним, да кушају његову моћ и сносе последице тог опасног приближавања, заједнички (живи Арто кроз мртвог Ван Гога) исписују једну од најтежих оптужби савременом друштву које је „измислило психијатрију да би се одбранило од истраживања неких бића надмоћних по луцидности“.

Да ће Артоова одбрана Ван Гога бити бескомпромисна показују већ прве реченице књиге: „Можемо да говоримо о добром душевном здрављу Ван Гога који је, за целог свог живота, само спржио себи руку и, сем тога, само још једном себи одсекао лево ухо“. Шта је то, пита се Арто, према лудилу, бешчашћу, грађанској учмалости и психичкој поремећености истог тог света који другоме ради још страшније ствари од оног што је Ван Гог сам себи урадио, наводећи сликовите примере светског бешчашћа и закључујући да „није човек постао ненормалан, него свет“.

„Не, Ван Гог није био луд“, кличе Арто, „али његове слике беху грчке ватре, атомске бомбе“ које су могле да угрозе устаљени ред и поредак.

Артоова одбрана Ван Гога једна је од најпотреснијих, дубоко проживљених, у посебном екстатичном расположењу писаних, одбрана великог сликара и његове личности, и на крају његовог права да буде оно што јесте, па макар се то у друштву лицемера звало и лудило.

(Из књиге „Предлог за читање“, објављене 2000. године у издању Читалишта Библиотеке града Београда)