Њено величанство – музика. Уметност муза. Најбожанственија од свих уметности, најближа боговима и – математици. Лирска паучина између срца и мозга. Откриће веће од све мудрости и све филозофије овога света. Одувек била и заувек биће. Сигурно. И онда када ништа није сигурно.

Сви воле музику. Не знам никога ко је не воли. Само, једни воле једну, други другу врсту музике. Једни воле народњаке, други рок, трећи џез, четврти класичну. Многи обожавају евергрин. Неко воли лаку, неко уметничку музику. Неко воли све.

Музику можете свирати, певати, слушати.

Данас, више него икад, можете је слушати у сопственој кући. Најчешће се слуша спонтано, оно што радио и ТВ програми нуде, па свако бира оно што хоће – ако може да нађе. Лакше нађе онај ко воли лаку, теже онај ко тражи уметничку музику. То је и нормално. Телевизија и радио припадају народу, а лака, популарна музика је оно што народ највише воли. А шта је са делом народа који воли нешто друго? Он може да вреба звездане тренутке када ће се у соби разлити звуци Моцарта, Вивалдија, Бетовена, Чајковског, Вердија, Грига, Мусоргског... Божанствени стари знанци за малобројне и – „ко то беше”? – за велику већину оних других којима су ближи неки други „што лепо певају”.

Када Момчило Бајагић у својој популарној песмици „Музика на струју” пева о томе да „класику слуша онај ко разуме”, он говори исто оно што пише Абрахам Мол у својој књизи „Кич – уметност среће” – да је класична музика заиста намењена музичарима или бар онима који самом суштином свога бића то одиста и јесу – којима је то од Бога!

Имам пријатеља, који, иако није музичар (сам, нити свира, нити пева, нити компонује), често своју дневну собу претвара у праву музичку собу. Као ватрени љубитељ уметничке музике – превасходно оперске, радио је то и раније, и онда када је редовно путовао да одслуша Вердијеву Аиду у Веронској арени.

Читавог живота куповао је, прво плоче, затим аудио касете, па видео касете и најзад компакт дискове, на којима је снимљена ова музика. Паралелно са тим допуњавао је своју собу уређајима за што бољу репродукцију звука. Тако су у овој соби данас, раме уз раме са осталим деловима намештаја, грамофон, касетофон, плејер за ЦД-ове, звучници, појачало, слушалице... све оно што је савремена технологија омогућила за постизање „хај-фи” – високе верности врхунски изведеног музичког дела. Ужива он тако са својом породицом кад год пожели, а са пријатељима једанпут месечно, недељом, пред подне.

Музичка соба у стану може бити свака она соба у којој се највише слуша музика. Данас су то најчешће собе младих, који, пре него о кревету, мисле о положају својих звучника, и као врхунски експерти, знају до у сантиметар, најбоље растојање звучника од места слушања, проблеме акустике и остала правила за уживање у музици.

Што се мене лично тиче, ја највише волим собу са клавиром. Импровизацију по диркама. И то је музика, зар не?

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs