Бечка мустра Иво Андрић

У мом бечком комшилуку има једна турска пекара, која се зове „Диван”. У њој се продају они бели, као душа меки, свежи и врући сомуни али и разне кифле, баклаве, тулумбе и још доста тога за шта нутриционисти савременог  кова тврде да треба избегавати у широким круговима. Мени то избегавање тешко пада, мада понекад и успем.

Моји свакодневни путеви често воде поред „Дивана” па је тешко одолевати сваки дан. Ипак, понекад пређем на другу страну улице, за заварам поглед. Али, опет, преварим поглед а онда ме мирис намами.

Бежећи од сомуна и кифли зевам у околне излоге одолевајући Турцима који су својим ђаконијама освајају свет. У том мом личном „косовском искушењу” да победим Турке, са маском на лицу која је добро прикрила мирисе из пекаре, уочио сам један дућан на другој страни улице где су у излогу изложени споменици и надгробна обележја.

У дућану изложено неколико модела споменика а у излогу неколико фотографија у мермеру. У левом делу излога, одмах до стакла угледах јако познат лик. Било је јутро, око осам сати и иако сам будан још од пет, протрљао сам очи. Примакнем се да боље осмотрим. Ма јесте, знам човека, чини ми се да га знам боље него себе самог.

На малој табли од тамног мермера, налазио се главом и брадом и у комплету са наочарима - Иво Андрић.

Много пута ми је Иво Андрић помогао у животу. Толико, да би било непристојно поздравити га климањем главе и проћи поред излога. Иво Андрић јесте нобеловац али је сасвим сигурно најбољи тумач балканских замешатељства. Зато заслужује да му се свако од нас Балканаца бар на тренутак посвети где год и када се срео са њим.  

Улазим у радњу у којој затичем само средовечну госпођу која седи испред компјутера и час куцка по тастатури а час зури у монитор.

Одмах кажем да нисам муштерија већ само птица која бежи из кавеза па сам ето сасвим случајно слетео код ње у радњу. Она се насмеја, баш онако раздрагано и рече „па лепо, да ли у том случају могу да вас послужим водом или кафом“?

Кажем јој да би кафа дошла у обзир али у овом тренутку никако не би прошла без шљивовице, јер сам слетео у њен дућан зато што ме је привукао један лик изложен у излогу њеног дућана. А такав лик је створио такво дело које заслужује бар једну чашицу добре шљивовице и кафу зготовљену на балкански начин.

На жалост, каже да нема ни једно ни друго. Поново ме понудила обичном или минералном водом.

Објасним да се у излогу њеног дућана налази фотографија у мермеру са ликом књижевника и добитника Нобелове награде. Питам је да ли је можда пореклом из неке од држава Балкана.

Она се насмејала и објаснила да је пре неколико месеци имала једног примењеног уметника са тих простора кога је ангажовала у декорацији излога. Задржао се ту само пар месеци а онда се разболео и отишао и она више нема никаквих информација о њему.

Од ње сазнајем да радња има дугу традицију, да је јако стара и да је садашњи власник осма генерација мајстора.

Беч јесте град Вука Караџића, Бранка Радичевића, Јована Јовановића, Петра Кочића и многих других који су у њему живели и у њега долазили често. Најмање је био град Иве Андрића, али ево чудним сплетом околности је и његов.

У времену у ком су живели, сви они кад би кретали пут Србије морали су проћи поред ове радње. Радња се налази на старом друму који води од Беча ка Будимпешти и даље на исток и југ.

Овога јутра требало је да у турској пекари купим један сомун да нахраним домаће, кућне пилиће. Кући се вратих без врућег сомуна. Пилићи ће морати да се задовоље попаром.

А ја, ја сам сит. И сама слика Иве Андрића у излогу каменорезачке радње на старом бечко-будимпештанском друму, била је и свежа и врућа и мека и довољна, за целодневну ситост.

Микан Стојановић, Беч

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика