уторак, 19.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:36

Ходам за својом слободом

петак, 13.03.2009. у 22:00
Љубица Марић са мајком, у позним годинама

Унеско је ову годину прогласио годином Љубице Марић, у част стогодишњице рођења ове наше композиторке, сликарке, писца, диригента, без сумње једне од најкреативнијих личности Србије прошлог века. Овај јубилеј биће обележен низом манифестација код нас и у свету – већ 18. марта, на дан њеног рођења, у Београдској филхармонији биће изведене њене композиције из периода 1929–1976. У оквиру Бемуса, на јесен, биће одржано неколико концерата симфонијске и камерне музике Марићеве, композиција њених холандских пријатеља и световне музике 20. и 21. века инспирисане Осмогласником, уз учешће најреномиранијих домаћих и светских музичара, изложба о њеном животу и делу у САНУ, као и међународни симпозијум о њеном стваралаштву. Том приликом биће представљена и књига њених литерарних остварења у којој ће се уз њене таоистичке поетске „Таблице“ наћи и досад необјављени дневнички „Записи”, који представљају сублимиране поетско-филозофске опсервације зреле уметнице, из којих ексклузивно објављујемо одломак

                                                       ~  *  *  *  *  * ~

ЕКСКЛУЗИВНО: ИЗ ЗАПИСА (1996–2000)

Љубица Марић

Цела Природа је несавршена; јер да је савршена не би била жива. У њеној симетричној основи влада извесно одступање од симетричности – извесна асиметрија – и тиме: кретање и тако оживљавање!

Време је сенка битисања нашег.

Најтеже ми пада оно што говори нечије ћутање.

Дивим се Вашем дивљењу, јер само оно даје смисао животу – дивљење и давање!

Идем, ходам за својом слободом, она ме у својој тихости води добрим путем.

Заборавили смо на снагу инстинкта, на снагу непосредности, на снагу интуиције – талента – истинитости, на првенство стваралачке моћи.

Уметност нас оспособљава да у све већој мери можемо да чујемо, видимо, доживимо бесконачну разноврсност и динамику света.

Сву лепоту наше очи стварају, а потпуна бива кад им поглед продре у њену садржину и порекло.

Вратимо стваралаштво на плодну њиву у којој клија и из које ниче, вратимо се унутарњем свом свету са богатством још непронађеним.

Најважније је да нешто оживи животом ма и за тренутак; јер Тренутак је Цар свог тренутног царства – непоновљив, непроменљив, НЕПОНИШТИВ.

Сачувај праслику оних милиона драгоцених цветића који су и ТИ у ТЕБИ.

Душо моја, буди сама, пуна си вољених који прођоше и оних који наилазе – са њима си.

И када би људи живели хиљаду година – и хиљадите године би опет нешто спознали.

Очи увек говоре истину (макар и у трену трена) за онога ко уме да их чита, у кога продру, кога прозраче до дна подсвести, а онда и до свести.

У сву археологију живота, у све стварање, у сву уметност уткана је илузија као најреалнији чинилац живота, као присутни ЗАМЕТАК сваке ИГРЕ, све до врхунских остварења људског духа.

Шта ми знамо о понорној свести! То знају само лудаци и ствараоци.

Душа је оно треперење између жеље и смрти.

Било и прошло, а никад неће престати.

Ми проживљавамо у себи многа лица, многе карактере. Треба само имати храбрости, па ослушкивати оне „летимичне жеље и намере” (да не кажем тајне разговоре), уколико нам то, наравно, наша сујета дозволи.

Сваки случајни звук који испуним МУЗИКОМ – он је ДАР СУДБИНЕ.

Бројке су смешна ствар, постоји само ЈЕДАН.

Сваки тежак тренутак је једна мала вечност.

Само у храбрости за истинитост видим могућност за дубоки мир и издржљивост.

Ко све од наших предака лудака не проговори, понекад, из нас!

Важно је имати знање, али је важније стицати га сопственим разликовањима.

Патња је врхунац нашег бића – ко је избегне, није успео.

Нека свако код другога претпостави нешто боље, ако му није неопходно да претпостави нешто горе.

Сликарство нас учи да сликамо очима.

Да стојимо на прамцу брода усидреног узводно и гледамо у реку, веровали бисмо да напредујемо. Нека човечанство размисли!

29. АПРИЛ! (око 3 сата) 30. 4. (1999)

Верујем да је овај земљотрес еколошка реакција на дубинско разарање нашег тла – два удара у размаку од неколико секунди.

У једном сату: бомбардовање, грмљавина (природна), земљотрес (слика тла)!

Човек треба да поседује извесну дозу супериорне равнодушности у себи да се не би уситнио у свађалицу.

ДВА значи различитост.

Нема стајаћег тренутка, а све што се достиже то се и престиже...!

Оно што ми се чини тачније је од онога што знам.

Инвалиди духа и човечности владају светом.

Можда би се свему могао наћи почетак осим самом Почетку

-----------------------------------------------------------

Мистични витражи звука

Управо неочекивани спој једног могућег укрштања, назовимо тозападним и источним искуством доживљаја света, чини музику Љубице Марић величанственом. Чини се да је ово оригинално уклапање светова био разлог непрепознавања изузетности њеног дела у сопственој средини

Сјајан је повод да се, у години прославе 100-годишњице рођења једног од наших најбољих композитора, Љубице Марић, човек замисли над значајем и местом њеног дела, као и над разлозима због којих српска средина није имала јасну перцепцију о њеном огромном визионарству и оригиналности, нарочито током низа година дугог живота ове изузетне уметнице.

(/slika2)Недовољно је позната чињеница, коју је утврдио наш музичар и писац Борислав Чичовачки, да је Љубица Марић први композитор у историји музике који је „употребио црквену мелодију (пореклом из средњовековне византијске духовне музике) за структурну (мелодијску и хармонску) изградњу сопственог нелитургијског и непрограмског дела” (овде се, наравно, не узима у обзир употреба средњовековних црквених мелодијаза компоновање духовне музике или музике којом се представља свештенство и црква, као код Мусоргског или Стравинског, или употреба тих мелодија за компоновање дела са јасном програмском садржином, нпр. коришћење секвенце Dies irae, из 13. века, за „озвучавање даха смрти” код Берлиоза, Листа, Сен-Санса или Рахмањинова). Упечатљива је и чињеница да, тек 10-15 година након настанка Октоихе 1 (1958-59. године), прве композиције Љубице Марић у којој је она за тему целокупног дела употребила напев из српског Осмогласника, дакле тек деценију касније, почео је, пре свега у Источној Европи, да се оформљује снажан музички правац који ће се заснивати на употреби средњовековне црквене музике за компоновање, већином нелитургијских композиција.

Најпознатији представници овог стила, помало неспретно названог, мистични минимализам, који су доживели огромну популарност и славу широм света су Арво Перт, Хенрик Горецки, Алфред Шнитке и Џон Тавенер, између осталих. Дакле, само на основу ових података, постаје јасно да дело Љубице Марић заузима значајно место у историји музике друге половине 20. века, пошто је уметничким проседеом Октоиха 1 инициран музички правац који се базира на употреби црквене музике (пореклом из средњег века) за компоновање нелитургијских дела, а који заправо представља један од видова постмодернизма у музици.

Поред ових запажања, потребно је отиснути се још дубље у сагледавање музичког дејства њеног дела, да би се његова посебност указала јасно. И поред тога што је употреба напева Осмогласника у многим њеним композицијама музички упечатљива, основни израз музике Љубице Марић могла бих да опишем као самосвојан начин „инструменталног певања или појања”. Овај специфичан вид музичког изражавања проналази изворе, наравно, у литургијској музици и њеним напевима, али, будући да Љубица Марић успева да га на посебан начин претвори у инструменталан звук, он трансцендира у нов, оригиналан музички лик, који је пре свега обележен бојама самих мелодијских линија, као и трансформацијом коју доживљава са сваким новим регистром инструмента који га свира. Ову игру боја и светлости могла бих да упоредим са разбијеним витражом неке средњовековне цркве, који Љубица, са свом својом љубављу и интуицијом поново саставља, али тако да он има потпуно другачији изглед. Светлост кроз њега пада на неочекиван начин, тако да свет видљивог добија нове обрисе, а ипак и један и други витраж склопљени су од истих елемената.

Управо овакви уметници припадају оној реткој врсти људи које сматрамо изузетним, јер поседују дар оригиналности и њиме су у стању да стварају нове обрасце, да свету поклањају нове слике, изразе и доживљаје. Иако пракса претварања певања у инструменталну формупостоји од давнина (нпр. у бароку, који представља још једну изворишну тачку за музику Љубице Марић, рецимо у форми Арије са варијацијама), ово певање у делима као што су Византијски концерт, али још више у Монодији Октоиха, Инвокацији или Чудесном милиграму представља облик метафизичког додира прапочетног обраћања Узвишеном. Централна улога музике у литургији ране цркве била је у служби речи и, приликом рецитовања текста у групи, природна форма подизања гласа, промене интонације током тог рецитовања, довела је до настанка богослужбеног певања. Овакво речитативно певање се током векова (прво из синагога) преносило и прилагођавало језицима на којима је литургија извођена, али се, ипак, може замислити да сви ти напеви у својој сржи садрже елемент почетног одушевљења и страхопоштовања према првој објави Бога (Авраму), што им даје некаква, готово мистична својства. Иако Љубица није била везана ни за једну цркву, чак је према институционалној религиозности осећала отпор, била је дубоко религиозна, на свој, посебан начин.

Кључно обележје које ову музику чини изузетном у нашој музичкој историји, али и далеко шире, јесте алхемичарско стварање чудесног хибрида између „инструменталног појања” и узнемиреног, експресионистичког крика продора у подсвесно, у ирационално, у свет снолике стварности. Више пута је Љубица у својим композицијама записивала Његошеве стихове „Је ли јавје од сна смућеније?” и ово питање себи музички постављала. Експресионистички узвици бола и сумње, којима одјекује ова музика,јесу људски и они се смењују са миром византијске небеске равнине, као да монах у својој ћелији, кроз искушења и огромну патњу, коју она собом носе, открива и доживљава светлост истине, да би га патња поново повукла у понор, стварајући тако круг животних циклуса који је сваком бићу близак.

Уметнички изрази којима Љубица Марић делује у својој музици, уобичајено се налазе на супротним половима познатих уметничких светова и управо неочекивани спој једног могућег укрштања, назовимо то западним и источним искуством доживљаја света, чини ову музику величанственом.Чини се да је ово оригинално уклапање светова био разлог непрепознавања изузетности дела Љубице Марић у сопственој средини. Да ли је, у ствари, узрок несхватања њене оригиналности, заправо, противљење паланачког духа свему што је туђе, што није дубоко укорењено само у познате и признате традиционалне начине изражавања или је то, напротив, провинцијални зазор од традиционалних вредности, попут Осмогласника, којему је склон онај псеудонапредан, мондијалистички део паланачког света, будући да је за њега једино туђ ваздух чист и самим тим познат и прихватљив, или је то, на крају, само уобичајено одбацивање онога који је другачији, јер се не уклапа у племенску свест о затворености и непроменљивости стварности која окружује све остале саплеменике?

Било би важно да пронађемо одговор на ово питање, јер је он и одговор на загонетку о културном идентитету и јасноћи елемената који га чине. Ипак, велика је срећа бити свестан да је овај свет огроман и препун разноликости, које чине могућим препознавање, опстајање и трајање вредних дела великих уметника људске цивилизације, каква је била Љубица Марић.

Исидора Жебељан

-----------------------------------------------------------------

Прва дама европске музичке авангарде

Њену композиторску даровитост препознавали су и подстицали Славенски, Сук, Хаба, Шостакович... а њено дело је најважнији продор српске музике у свет. Била је прва жена диригент у Србији, написала прву српску атоналну композицију и прва употребила црквену мелодију у световном делу

Љубица Марић, композитор, диригент, писац, сликар и вајар, један од најзначајнијих српских уметника 20. века, рођена је 18. марта 1909. године у Крагујевцу, где је њен отац Павле Марић службовао као зубар.

По истеку службе у Крагујевцу, породица Марић преселила се у Београд где Љубица рано почиње да свира на виолини. То је време балканских ратова, у којима је њен отац активно учествовао и погинуо. Љубица Марић се сећала параде војника по повратку из Другог балканског рата, када је коњ њеног оца, уз звуке труба, продефиловао без јахача. Отуда снажна импресија звуком труба, чији ће се поклич јављати у њеним оркестарским делима.

(/slika3)Јосип Славенски, који је водио курс композиције у тадашњој Музичкој школи у Београду, запазио је изузетну даровитост Љубице Марић и свесрдно стимулисао њене композиторске покушаје. Прва композиција деветнаестогодишње Љубице, Туга за ђевојком, за мушки хор, рађена под утицајима смелих хармонских решења Славенског, имала је великог успеха у извођењу хора „Обилић”.

Праг, Берлин, Амстердам...

Годину дана касније, 1929. године, завршила је два одсека Музичке школе, виолину и композицију. Била је прва особа на чијој је дипломи, стеченој у Србији, стајала реч КОМПОЗИЦИЈА! Дипломски рад Сонату фантазију, за соло виолину, извела је и на пријемном испиту на Државном конзерваторијуму у Прагу исте године, где је, захваљујући квалитету тог дела, одмах примљена на последипломске студије!

У Прагу су она и њена мајка Катарина живеле у изнајмљеним собама и становима, а издржавале се захваљујући мајчином раду по кућама имућних прашких породица. Љубица Марић је студирала у класи Јозефа Сука, присталице атоналне музике. Редовно је посећивала концерте савремене музике широм средње Европе, али је највише утицаја на њену тадашњу музику имало стваралаштво атоналног периода Арнолда Шенберга: већ 1930. године Марићева је компоновала Гудачки квартет, прву српску атоналну композицију. Незадовољна уметничким резултатом, спалила је партитуру свог првог прашког дела.

Поред студија композиције, у Прагу је завршила и студије дириговања у класи чувеног Николаја Малка. Тако је постала једна од првих жена диригената у Европи и прва жена која је дириговала Симфонијским оркестром Чешког радија! Убрзо је напустила Праг и уписала студије клавира на Државном конзерваторијуму у Берлину, у класи Емила Селинга. Била је директан сведок Хитлеровог преузимања власти.

Али, један други догађај, који се десио у пролеће 1933. године, променио је ток живота Љубице Марић: њен Дувачки квинтет уврштен је у званични програм Фестивала савремене музике (ISCM), који се те године одржавао у Амстердаму, заједно са Симфонијом псалама Стравинског или Волтоновим Балтазаровим пиром. Ипак, сва међународна критика оценила је Дувачки квинтет Љубице Марић као једно од најбољих и најзанимљивијих дела презентованих том приликом. То је уједно представљало и један од првих великих успеха и продора српске музике у свету.

Кобни манифест

Таленат двадесетчетворогодишње српске композиторке није привукао пажњу само холандских композитора њене генерације, него и пажњу једног од тада најважнијих промотора савремене музике, великог немачког диригента Хермана Шерхена који јој је омогућио учешће, истог лета, на његовом фестивалу савремене музике у Стразбуру, уз Белу Бартока и најчувеније композиторе и музичаре тога доба. На том фестивалу дириговала је своју Музику за оркестар, и добила изузетне оцене критике, што је могло да јој омогући успешну међународну каријеру на европској сцени. Али млада композиторка, занета екстремним левичарским идејама, потписала је манифест другог учесника а свог пријатеља Војислава Вучковића, комунисте и поборника музике за „народне масе“, којим је оштро осуђена уметничка политика Шерхеновог фестивала. Шерхенова љутња била је разумљива и Љубица Марић је остала без његове подршке.

Љубица Марић се потом вратила у Београд, где је била активна као диригент, а 1935. године преселила се у Загреб. Тамо јој је полиција претресала стан због преписке коју је водила са Војиславом Вучковићем, а била је и хапшена. Годину дана касније поново се враћа у Праг, на специјалистичке студије код Алојза Хабе, на Одељењу за микротоналну музику Прашког конзерваторијума. Потом се вратила у Загреб, где су јој представници тамошње Музичке академије обећали четвртстепени клавир, како би јој омогућили да компонује и предаје микротоналну музику. Дружила се са Крлежом, Крклецом и Крстом Хегедушићем али се у јесен 1938. године дефинитивно преселила у Београд. Запослила се као професор теоријских предмета у Музичкој школи „Станковић”.

Тих година, као и за време Другог светског рата, скоро уопште није компоновала, него се бавила проучавањем народне музике, као и Мокрањчевог записа српског Осмогласника, који ће, неколико деценија касније, постати њена најважнија музичка инспирација.

Богумилски епитафи

После Другог светског рата постала је професор теоријских предмета на Катедри за композицију Музичке академије у Београду. Једно време се активно бавила дириговањем, у окружењу које је тај позив сматрало изричито мушким, те је крајем четрдесетих година заувек престала да диригује. Није више била присталица комунистичке идеологије, па је у јавном друштвено-политичком животу учествовала минимално. Посветила се компоновању, али и цртању и сликању. Као композитор, напустивши начела међуратне авангарде, делимично се повиновала диктату соцреализма, тражећи и проналазећи пут ка свом личном, високооригиналном музичком изразу.

„Незабораван је тренутак када ми је до руку дошла умножена свешчица са епитафима исклесаним на богумилским стећцима у Босни и Херцеговини (13–16. век), а затим ноћ када се већ назирала драматургија седам одабраних написа, и незаборавно јутро када су потекли први записи музике која је настајала из тих једноставних, живих и животних речи; јер суочен са смрћу, живот зрачи своју пуну вредност као драгуљ на тамној основи – и у трајању одблесака наставља се.” Тако је Љубица Марић описала настанак своје кантате за хор и оркестар, Песме простора, која је већ на самој премијери, 1956. године, оцењена као изузетан музички догађај, да би данас то дело представљало један од највећих домета српске уметничке музике.

Том кантатом је отпочео композиторкин зрели и најплоднији стваралачки период, који, у стилском погледу, представља аутентичну синтезу експресионистичке музичке естетике и есенције музичких карактеристика народне, касније и духовне музике Балкана.

У композицији Октоиха 1 (1958–1959) Љубица Марић је као тему употребила напев првог гласа српског Осмогласника. Историјски гледано, први пут је тада један композитор употребио црквену мелодију (пореклом из средњовековне византијске духовне музике) за структурну изградњу сопственог нелитургијског и непрограмског дела.

Шостаковичево одушевљење

Живећи повучено, Љубица Марић је тих година много компоновала, цртала и сликала, много читала. Почиње да пише своје најзначајније књижевно остварење, збирку поетско-филозофских епиграма, Таблице, заснованих на таоизму. Ипак, успеси њене музике на извођењима у земљи и иностранству обезбедили су јој велики углед у Србији и тадашњој Југославији, тако да је 1963. године постала члан Српске академије наука и уметности. У то време се интензивно дружила са Љубицом Сокић, Зором Петровић, Мариом Маскарелијем, Петром Омчикусом, Косом Бокшан, Ивом Андрићем, Васком Попом, Марком Ристићем (на чије је стихове компоновала кантату Праг сна), Миодрагом Павловићем, Енриком Јосифом, Зораном Мишићем, Владом Петрићем, Владетом Јеротићем... Током шездесетих година, Љубица Марић се сусрела и са Стравинским и Шостаковичем, приликом њихових посета Београду. Шостакович се одушевио њеном музиком и обећао јој представљање у Москви. Нажалост, оно није реализовано, највероватније због отпора тадашње совјетске власти према елементима црквене музике у њеном стваралаштву. „Један од најлепших утисака из Југославије оставиле су на мене Песме простора Љубице Марић. Цео арсенал модерне музике употребила је за велики циљ. Говори јасним, убедљивим језиком из дубине душе...”, рекао је Дмитриј Шостакович у интервјуу за часопис „Звук”, 1963.

Тај плодан и интензиван период нагло се прекинуо 1964. смрћу њене мајке, особе коју је сматрала најзаслужнијом за све што је у свом професионалном животу постигла, тако да све њене композиције носе посвету „Мојој Мајци”. Од те 1964. године Љубица Марић је престала да компонује. Наставила је да се бави цртањем и вајањем, као и писањем (довршава збирку Таблице), а сасвим се повукла из јавног живота. Током седамдесетих година почиње, на специфичан начин, да се бави импровизованом музиком.

Инструменти од породичног блага

По стану, у којем је живела (Улица Џорџа Вашингтона 36), разапела је конце о које је окачила посребрене предмете из породичног наслеђа, као што су прибор за јело и зубне алатке њеног оца, па је помоћу њих производила звуке, које је комбиновала са својим свирањем на виолини (понекад чак и на две виолине истовремено), певањем и рецитовањем стихова српске поезије. Те своје импровизације је снимила на магнетофонске траке и тако је настало дело Музика звука. Те траке су се донедавно сматрале изгубљеним и тек пре пола године откривене су у Музиколошком институту САНУ, па још нису представљене јавности.

Скоро двадесет година после прекида, Љубица Марић почеком осамдесетих година поново почиње да компонује. Тако је, у периоду од 1983. до 1996. године, настао низ бриљантних дела камерне музике која представљају целовито испољавање високоиндивидуалног музичког израза, као амалгамисани вид снажне креативности.

Током деведесетих година у Амстердаму је одржано десетак концерата на којима су изведена сва камерна дела Љубице Марић, а холандске и британске дискографске куће објављују компакт дискове са избором њених композиција.

Иначе, током последњих деценија свог живота Љубица Марић је око себе окупила нове, младе пријатеље и ствараоце, који су се надахњивали сусретима с њом, попут Вука Куленовића, Исидоре Жебељан, Ксеније Јанковић, Срђана Грујића, Наде Колунџије, Гордане Марјановић, Миомире Витас, Небојше Игњатовића, Јулије Хартиг, Мелите Милин, Зорице Макевић, Слободана Варсаковића и аутора овог текста.

Редовно је одлазила на концерте и изложбе (посебно је била везана за Галерију Хаос и њену директорку Борку Божовић), избегавала је контакте са медијима, али је отворено критиковала режим у Србији деведесетих година. Та изузетно образована и мудра жена била је радознала према новим збивањима у уметности и филозофији до свог последњег дана. Последњих неколико година живота водила је дневничке белешке, Записе, у две свеске.

Умрла је у Београду 17. септембра 2003. године.

Борислав Чичовачки


Коментари3
c141e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драган
Византијски концерт Љубице Марић је нешто невероватно.Ниједно музичко дело неможе тако да врати човека у време златног доба средњовековне Србије.Док слушате ово дело пред очима имате сјај средњовековних српских дворова,манастира.Величанствена утврђења на пирамидастом узвишењима...Звечан,Маглич,Рас...риђобраде витезове на белим коњима,смерне пустињаке...величанствене државно-црквене саборе...краљеве краљице у византијском орнату...Ако неко има CD са овим делом волео бих да ми се јави.
Katarina Stevic
Tekst je izvrstan, bila san na izlozbi u Sanu, zao mi je sto ne mogu da nadjem nigde ispisane "Tablice" Ljubice Maric ,nema ih ni u katalogu, koji su me jos vise priblizili njenom delu.
Dragana Rosic
Hvala i pozdrav

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља