Oronuli svedok stvaranja i stradanja

Embrion Novog Beograda, Staro sajmište, zaboravljen je. To je beogradska sramota pored koje svakog dana prođu desetine hiljada ljudi, a da nisu svesni arhitektonsko-urbanističkog, memorijalnog i kulturnog značaja kompleksa na levoj obali Save – ovim rečima Miladin Lukić, arhitekta iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, opisuje vredan lokalitet na samo deset minuta od najužeg centra prestonice.

O obnovi ovog prostora govori se decenijama, ali se ništa ne preduzima da se od zuba vremena, korova i nelegalno izgrađenih objekata spase ono što je ostalo od nekadašnjeg simbola preduzetništva, u čijim halama su održavani sajmovi, a koje su početkom Drugog svetskog rata pretvorene u koncentracioni logor smrti.

Poslednjim pokušajem da se skrene pažnja javnosti, manifestacijom „Dani Starog sajmišta” 2006. godine, kada su organizovane brojne izložbe i tribine, poslata je jasna poruka – da mu se vrati prvobitni izgled, da postane muzejska četvrt i novi kulturni centar. Pokrenuta je inicijativa i da se proglasi kulturnim dobrom od izuzetnog značaja, ali ni to nije urodilo plodom.

– Sve nadležne instance vlasti, kao i zavodi za zaštitu spomenika kulture, deklarativno podržavaju uređivanje Starog sajmišta, ali se sve završava na tapšanju po ramenu. Presudni korak bio bi da projekat uđe u program finansiranja grada i republike. Arhitekti smatraju da treba da bude kulturno dobro od izuzetnog značaja i da o njemu vode računa i grad i republika – objašnjava Lukić.

Prvi koraci ka tom cilju jesu rešavanje imovinskih problema, raseljavanje porodica koje još žive u trošnim objektima Sajmišta, rušenje svih divljih građevina koje su u međuvremenu nikle kao i revitalizacija paviljona oštećenih u savezničkom bombardovanju 1944. godine.

Darko Tatić, članUpravnog odbora „Naše Srbije”, udruženja za zaštitu graditeljske i prirodne baštine, godinama se bori da problem Starog sajmišta počne da se rešava ali, kako kaže, vlasti su neme.

– Na tom prostoru nesmetano niču noćni klubovi, kafane, stovarišta, divlja naselja... uprkos činjenici da nas to znamenito mesto obavezuje da ga uvrstimo u najviši rang kulturnog nasleđa Srbije i Beograda. Staro sajmište je duže od šest decenija nerešen ali ne i nerešiv urbanistički problem – objašnjava Tatić.

O arhitektonsko-urbanističkoj vrednosti kompleksa govori podatak da je njegovom izgradnjom 1937-1938. godine započeta urbanizacija leve obale Save. Graditelji, opštinske arhitekte Milivoje Tričković, Rajko Tatić i Đorđe Lukić, osmislili su ga kao monumentalnu i modernu celinu sa središnjim paviljonom-kulom kao dominantnim motivom. Do održavanja prvog beogradskog sajma 1937. izgrađeno je pet velikih jugoslovenskih paviljona, paviljon zadužbine Nikole Spasića, i nacionalni paviljoni Italije, Čehoslovačke, Rumunije, Mađarske i holandske firme „Filips”, u kome je 1938. godine prvi put u Srbiji demonstrirano „čudo televizije”.

Osim sajmova, organizovane su i izložbe automobila, knjiga, telekomunikacija, koncerti, kongresi i sportske aktivnosti. Neposredno posle okupacije, pretvoreno je u koncentracioni logor u kome je do 1944. godine stradalo na hiljade Srba, Jevreja i Roma. U savezničkom bombardovanju 1944. svi objekti, osim centralne kule i Spasićevog paviljona, porušeni su. Tek pedesetih godina prošlog veka ovaj prostor ponovo oživljava kada su ga naselili slikari, nazvavši Staro sajmište srpskim Monmartrom, poput dela Pariza poznatog po likovnim ateljeima. Za kulturno dobro proglašeno je 1987. godine, a plan detaljne regulacije usvojen je 1992. Njime je obuhvaćeno 20,5 hektara kompleksa Sajma i 1,4 hektara vodene površine uz obalu. Najmarkantniji prostor u priobalju od 5,5 hektara namenjen je memorijalnom sadržaju koji čine Savski trg, voda i spomenik žrtvama genocida nad Jevrejima. Planom je predviđeno vraćanje urbanističke matrice kompleksu, obnova preostalih i izgradnja novih paviljona na mestu srušenih. Kompleks bi trebalo da zadrži i proširi kulturne i umetničke sadržaje.

– Staro sajmište jedan je od malobrojnih urbanističkih projekata koji su realizovani gotovo do kraja. Imamo podatke na osnovu kojih može da se obnovi. Paviljoni mogu da dobiju drugačiju namenu, jer je njihova unutrašnjost izuzetno pogodna za muzeje ili galerije. Trebalo bi osmisliti i deo posvećen sećanju na žrtve nacističkog logora. Za to bi najpogodnija bila centralna kula – poručuje Lukić.