Ponos zbog medalje za vreme bombardovanja

Dragan Škrbić (39) ispisuje poslednje rečenice rukometne priče čije je prve stranice počeo pre gotovo tri decenije. Tačku na izuzetnu sportsku karijeru koja je počela u Crvenki, gde je sa 12 godina načinio prve rukometne korake, staviće 2. juna kada će protiv Sijudad Reala odigrati svoj poslednji meč za Barselonu.
– Odluka da završim igračku karijeru bila je jedna od najtežih, jer je rukomet skoro tri decenije bio moj život. Odabrao sam pravi trenutak za povlačenje. Posebno sam srećan što nisam sebe doveo u situaciju da mi drugi nameću odlazak u "penziju" i što je odluka samo moja – istakao je najbolji svetski igrač 2000. koga nisu pokolebala ni nagovaranja mnogih, od novinara i navijača do rukovodioca i saigrača u klubu, da odigra još koju godinu.

– Odlazak na treninge i utakmice i dalje mi pričinjava ogromno zadovoljstvo. I fizički sam mogao još da izdržim. Ipak, prevagnulo je to što sam se zasitio nekih stvari koje podrazumevaju život igrača koji brane boje vrhunskog kluba kao što je Barselona. Tu pre svega mislim na česta odsustvovanja od kuće i na ostale aktivnosti van terena vezanih za pripremu gotovo svih mečeva.

Iako treninzi i utakmice koji su mu preostali mogu da se prebroje na prste jedne ruke, Škrbić je i dalje maksimalno posvećen svom rukometnom poslu kao što je bio svih ovih godina.

– Saigrači mi u šali već odbrojavaju svaki trening. S druge strane treniram kao da u junu neće biti kraj. Izgleda da ću svega postati popuno svestan tek kada u avgustu moji prijatelji odu na pripreme, a ja prvi put posle toliko vremena ostanem kod kuće – smatra Škrbić koji se dobro pripremio za period posle igranja.

– Mnogo pre definitivne odluke da završim karijeru razmišljao sam o tome šta i kako posle toga. Posvetiću se mnogo više porodici i poslu koji sam započeo pre osam godina u Valensiji u kojoj ću da živim. Radi se o plantažama mandarina koje sam odavno kupio, agenciji za promet nekretnina kao i o još nekim poslovnim projektima koje imam u planu.

Svodeći račune u blistavoj karijeri Škrbić je izrazio veliko zadovoljstvo što je uspeo da igra čak do 39. godine i što je kroz rukomet upoznao mnogo prijatelja s kojima će i ubuduće da deli dobro i zlo. Kada je reč o rezultatskim uspesima jedan, ipak, stavlja ispred svih:

– Osvajanje "bronze" s Jugoslavijom na Svetskom prvenstvu u Egiptu 1999. je najsjajniji trenutak u mojoj karijeri. Zbog toga što nas je NATO bombardovao pripremali smo se u Grčkoj. Najviše vremena smo provodili kraj televizora i duboko smo saosećali sa patnjom ljudi u našoj zemlji koja je danonoćno razarana. Misli su nam bile usmerene samo ka tome. Sa velikom gorčinom otputovali smo u Egipat i tamo smogli snage da osvojimo treće mesto. Bio sam radostan i ponosan kao nikada ranije. Pored ovog odličja posebno mesto u mom srcu ima titula najboljeg svetskog igrača 2000. Takođe, i evropska kruna s Barselonom 2005, što mi je bio san od kada sam počeo da se bavim rukometom – kaže Škrbić za koga se slobodno može reći da je unapredio značaj pivotmena.

Jedini je pivotmen u istoriji koji se okitio lentom najboljeg svetskog igrača. Pored toga titule najboljeg strelca i najboljeg inostranog igrača Španije u sezoni 1996/1997. i najboljeg igrača Nemačke u sezoni 1997/1998. doprinele su da se promeni mišljanje o ulozi pivotmena u savremenom rukometu, u kojem danas zauzima jedno od važnijih mesta. Takođe, i da se znatno poboljša njihov, pre svega finansijski, tretman na međunarodnom tržištu.

Iako je Škrbić imao igračku karijeru o kojoj mnogi mogu samo da maštaju – i za njega postoje neostvareni snovi:

– Najviše žalim što nisam uspeo da se okitim titulom prvaka sa Crvenom zvezdom , pogotovo 1993. kada smo u nezaboravnoj majstorici finala doigravanja u prepunom "Pioniru" izgubili od Partizana. Nisam imao sreće ni da osetim draž osvajanja olimpijske medalje, koja ima poseban značaj za svakog sportistu, – kazao je Škrbić koji je, pak, kao najtužnije trenutke karijere naveo teške povrede svojih prijatelja i saigrača. – Imao sam ogromnu sreću da nikada ne doživim težu povredu, a svaki put kada bi to snašlo nekoga meni bliskog doživljavao sam kao da je o meni reč.

Škrbić je bio jedan od predvodnika reprezentacije koja je, makar na papiru, ubrajana među najbolje na svetu. Uprkos tome ova generacija, koja je zbog sankcija propustila tri velika takmičenja, nije uspela da se okiti sjajnijim odličjem od bronze koju je osvajala tri puta (Evropsko prvenstvo u Španiji 1996. i svetska prvenstva u Egiptu 1999. i Francuskoj 2001):

– Nema sumnje da je velika šteta što nismo uspeli da odemo korak dalje od polufinala. Ipak, mislim da smo u jednom periodu bili, uz Šveđane i Ruse, dominantna rukometna sila u svetu. To najbolje pokazuje podatak da smo od 1996. do 2001. na četiri od šest takmičenja bili učesnici polufinala. U toj fazi odlučivale su sitnice i sreća koja skoro nikad nije bila na našoj strani.

Škrbić je kao prekretnicu u svojoj karijeri naveo odlazak 1993. iz Zvezde u Atletiko iz Španije u kojoj je počeo igrački da sazreva. Velike zasluge za svoju karijeru pripisuje upornosti i istrajnosti:

– Talenat je najmanje bitan, sve je u paklenom radu, fraza je koja mnogima deluje otrcano, ali je i u mom slučaju apsolutno tačna. Kada sam počeo da treniram u Crvenki je od mene bilo mnogo talentovanije dece, koju sam kasnije ostavio iza sebe. Naravno veliki udeo za uspeh u sportu, kao i u ostalim oblastima života, ima naklonost sudbine. Neke prilike se pružaju samo jednom i ako ih ne primetiš i ne iskoristiš sve može da krene naopako – zaključio je Škrbić.

--------------------------------------------------------------------------

Planovi za poslove u Valensiji nepromenjivi

Nedavno je Rukometni savez Beograda obelodanio da je Dragan Škrbić njihov kandidat za predsednika Rukometnog saveza Srbije. O mogućnosti da preuzme rukovođenje srpskim rukometom Škrbić je kazao sledeće:

– Od juna se selim u Valensiju i počinjem sa dugo odlaganim poslovnim poduhvatima i planovi vezani za to su mi nepromenjivi. Upuštam se u nešto što do sada nisam radio pa zbog toga moram totalno da se predam tome, a ni sam ne znam kako će sve izgledati. Tek kada budem video u kom pravcu će to krenuti imaću predstavu o tome koliko bi mi vremena ostalo za druge aktivnosti. Svakako da imam ogromnu i iskrenu želju da pomognem srpskom rukometu. Ipak, svestan sam i realan da bilo kakva funkcija ne može da se obavlja kao hobi i da mora maksimalno da joj se posveti.

--------------------------------------------------------------------------

Od Crvenke od Barselone

Dragan Škrbić je rođen 29. septembra 1968. u Kuli. Rukomet je sa 12 godina počeo da trenira u "Crvenki" odakle je 1988. prešao u Crvenu zvezdu. U Španiju se preselio 1993. gde je prvu godinu branio boje Atletika , zatim u sezoni 1994/1995. igrao je za Alkiru, a narednu za Ademar Leon. Za nemački Hamelin igrao je u sezoni 1997/1998, a nakon toga dve sezone za slovenačko Celje s kojim se okitio s dve "duple krune" (1999. i 2000). U nemački Nordhor je došao 2000, tu odigrao dve sezone, a u špansku Barselonu je pojačao 2002. S katalonskim timom osvojio je titulu prvaka Evrope (2005), Superkup Evrope (2004), Kup EHF (2004), dva prvenstva Španije (2003. i 2006), dva Kupa Španije (2004. i 2007), dva Superkupa Španije (2004. i 2007) i tri Pirinejske lige (2004, 2006. i 2007). Sa reprezentacijom naše zemlje osvojio je tri "bronze" (Evropsko prvenstvo u Španiji 1996. i svetska prvenstva u Egiptu 1999. i Francuskoj 2001). Proglašen je za najboljeg strelca i inostranog igrača Španije (1997), najboljeg igrača Nemačke (1998), najboljeg svetskog igrača (2000) i najboljeg pivotmena Olimpijskih igara u Sidneju (2000). Od 19. juna 1997. je u braku je sa Špankinjom Lusijom Sančez s kojom ima troje dece – petoipogodišnjeg Aleksandra, troipogodišnju Saru i jednoipogodišnjeg Marka.