nedelja, 20.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 18:56

Bosna i bankrot levice

Autor: Zoran Ćirjakovićnedelja, 02.03.2014. u 15:00

Analize protesta na ulicama bošnjačkih gradova uglavnom su bile vezane za njihovu politizaciju, prvenstveno mogući doprinos rušenju dejtonskih temelja Bosne i Hercegovine, ili su protesti posmatrani kao zametak jednog mnogo boljeg društva u dalekoj budućnosti.

Ali negde između straha od novog rata i nade u mogućnost ostvarivanja utopijske vizije mnogima je promakla politička poruka koja se tiče građana Srbije. I ovde tiho nezadovoljstvo može da eksplodira i pretvori se u bujicu nasilja. I ovde su se na vlasti već izmenjale sve partije. Ne postoji politička snaga koja ne snosi deo odgovornosti za današnje stanje i koja bi mogla da iskoristi i kanališe oslobođenu energiju za preko potrebne promene.

Ni u Srbiji ni u Bosni praktično nema levice. Iako joj danas nigde ne cvetaju ruže, ovde nije realno očekivati da će se u dogledno vreme pojaviti organizovani otpor kakav u Grčkoj predvodi Siriza, koalicija koja ne želi da služi samo kao amortizer u neoliberalnoj mašineriji.

Sve ovdašnje partije koje se izdaju za levičarske su se odavno pomerile ka prividno neideološkom centru. One se razlikuju uglavnom po tome kom delu glasačkog tela pokušavaju da bol i nezadovoljstvo umanje pomoću sve istanjenijih budžetskih prihoda i stranih kredita.

Brojne, deklarativno levičarske organizacije su opsednute žrtvama rata i manjinama i sasvim su nezainteresovane za probleme radnika. Agilni aktivisti stalno ističu „da su baš među radničkom klasom nacionalizam, mizoginija i homofobija najrasprostranjeniji”, kako, na primer, pišu Ksenija Forca i Majda Puača.

Pokušaji da se na političkoj sceni pojavi „nova levica”, snaga koja bi se posvetila društvenoj ceni neoliberalnih ekonomskih politika, bili su neuspešni. Različite inicijative su bivale minirane od strane liberalnih aktivista koji veruju da antifašizam i borba protiv nacionalizma moraju da budu polazna tačka svake levičarske politike u Srbiji.

Obeshrabrujuće je slušati Andreu Jovanović, elokventnu mladu nadu te patuljaste nove levice, kako mora da objašnjava da problem nije neki „užasan srpski kulturni mentalitet” već „ekonomski i materijalni uslovi” u kojima živi većina građana. Postavlja se pitanje ima li ovde uopšte levice posle Srebrenice.

Nažalost, nije reč samo o Srbiji i Bosni. Zbunjena i slaba, levica u Evropi danas nudi malo toga što je istinski levo. Kao da je u Aušvicu i „arhipelagu Gulag”, uz nekoliko miliona nevinih ljudi, stradalo i sve ono što se može vezati za kolektivizam koji je prožimao svetonazor zločinačkih režima. Tu spadaju i ideje jednakosti, solidarnosti i zajedništva koje leže u temelju levičarskih vizija pravednijeg sveta.

Na osiromašenoj političkoj sceni Starog kontinenta te moćne ideje su vremenom uglavnom prisvojile snage na krajnjoj desnici. Društvena pravda i klasa su pak postale reči koje nisu kul. Retko ćete ih čuti od političkih ratnika koji se kunu u individualizam i zahtevaju sve brojnija prava „po svaku cenu”.

Levica je danas najjača u Latinskoj Americi gde ideja nacije nije stigmatizovana u 20. veku. Štaviše, svi veliki levičarski lideri u regionu su veliki nacionalisti. Evo Morales i Ugo Čavez su se oslonili na transformativnu snagu nacionalizma kako bi konačno na dnevni red stavili stradanje marginalizovane većine. Za razliku od evropskih, koji su postali opsednuti ili globalnim ili kapilarnim, latinoamerički levičari uspeh duguju činjenici da nisu ignorisali važnost nacije. Oni su prepoznali da se na nivou države i dalje odlučuje ishod većine važnih društvenih bitaka.

Ali njihov glavni problem je što su opijeni uspehom ubrzo počeli da potcenjuju moć neprijatelja. A kada ekonomska kola krenu nizbrdo, jedina vrata na koja se može pokucati su ona Međunarodnog monetarnog fonda. Malena Venecuela nema dovoljno nafte, Kina se ne proteže preko gubera a događaji u Kijevu su pokazali da Rusija nije u stanju da brine ni o svom dvorištu.

Idejni bankrot levice više ne poznaje granice i ona nigde nije u stanju da ponudi alternativu. Zato ne treba da čudi da zahtevi probuđene bošnjačke potklase nisu usmereni ka promeni poretka koji proizvodi rastuće nejednakosti i oslanja se na sve podmuklije oblike eksploatacije.

Jedni žele bilo kakav posao i nade polažu u dolazak zapadnih korporacija. To su uglavnom nezaposleni koji neprijatelje bolje budućnosti vide u korupciji i lošim domaćim političarima. Po njima, sistem je dobar i samo ga treba očistiti od lokalnog političkog kukolja.

Drugi, većinom zaposleni koji neredovno primaju uvredljivo male plate, traže da ih domaći političari i država dadilja zaštite od kapitalističkog kukolja. I oni veruju da je sistem u redu i da samo treba pozatvarati loše kapitaliste, naročito one najomraženije – tajkune.

I jedni i drugi velike nade polažu u eksperte. Tuzlanski plenum zahteva vladu sačinjenu od „stručnih, nestranačkih i nekompromitovanih članova”. Ali verovanje da odluke u ekonomskoj sferi nisu političke, da je reč o nečemu što se može prepustiti ekspertima, predstavljaju jednu od zabluda koje su proizveli intelektualni preduzetnici u službi dogmatskog, „naučnog kapitalizma”.

Ima nezadovoljnika koji sanjaju o povratku u samoupravnu idilu. Ali nostalgičari obično zaboravljaju da je u temelju titoističkog raja bila hladnoratovska renta. Decenijama je glavni jugoslovenski izvozni proizvod bila spoljna politika. Ona je obezbeđivala i lukrativnu ljubav nesvrstane braće i spremnost zapada da podrži benigni socijalistički eksperiment koji je bio trn u oku sovjetskih neprijatelja.

U odsustvu političke alternative ni spontanost ne sluti na dobro. Trebalo je samo nekoliko sati da se protesti u Sarajevu pretvore u anarhiju obeleženu uništavanjem imovine i sitnopljačkaškom redistribucijom. Ako se ispostavi da i u Srbiji odgovarajuću metaforu uskoro treba tražiti u nekom od godišnjih doba, bojim se da će dugačka jesen nezadovoljstva biti mnogo adekvatnija od optimističke slike proleća.


Komentari7
34448
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

KOMUNISTA Uvek
Liberalizam udruzen s vec istrcanom floskulom ˝demokratija˝ uz afirmisucu propagandu ˝licnih sposobnosti˝ glupavih pojedinaca, koji su u sluzbi stranih mocnih kapitalista,su toliko zaplasili obicne ljude svojom moci i imunitetom na sve prekrsaje, pljacke i zakone, a bahatoscu da za sad narod cuti i trpi. (!?). Levicarske ideje sa svojim vrednostima su satanizovali uz pomoc placenih liberalnih kvazinaucnika i strucnjaka da kod mladih biti levicar nije ˝cool˝, dok jeste ˝cool˝biti nacionalista, fasista, nacista i sl.Obesmisljavanju levicarskih ideja i vrednosti su najvise doprinele tzv leve opcije, koje nisu nista drugo do desnica po svim delovanjima osim prazne retorike, a koje su podrzane i finansirane od megakompanija sa strane. Levica danas nema finansijere, promotere, organizatore i podrsku vece sile.Nema svoj centar kao libralizam.Pristalica levice sigurno ima svuda vise sto ce pokazati gladni stomaci kad krenu i kad shvate da nemaju sta da izgube.Socijalizam je zakon! Za SVE!
Stari Beogradjanin
Ovakav komentar bi i ja napisao da sam "vaspitavan" u Americi.
alo alo
Decko, ajde olaaaaaaaaadi. Nije ovo Afrika i nismo mi glupi Ameri da nam se prodaju magle, kako to vec radi tvoja dekanica.
obrad neskovic
Librealizam znaci sto manaja drzava, sto manje njeno uplitanje u trziste. Levica znaci sto veca drzava sto vece njeno uplitanje u trziste; planiranje, regulacija, redistribucija, subvencije,protekcije.... Neverovatno je neznanje i pisca i komentatora . Upravo obrnuto u Srbiji samo levica i postoji. I to i jeste uzrok ekonomskog propadanja.
zarije bulatović
Autoru nisu jasne neke osnovne stvari, ali je jasno da je službovanjem u USA trajno zapatio netrpeljivost prema levici. Nema levice u Srbiji, ali postoje uslovi za njeno ponovno rađanje, samo takvi amozaljubljeni tipovi je neće ni primetiti. Uz nepismene kapitaliste, dobili smo i njihove polupismene branitelje i političare. Niko od njih ne veruje da poniženi i vređeni umeju da misle, iznenadiće se.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja