subota, 17.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:54

DARVINISTI I KREACIONISTI (3)

nedelja, 16.08.2015. u 09:15
Еволуција

11.

Biblija i evolucija

Poznajem mnogo ateista, ali vrlo malo njih zna na čemu se zasniva njihov „naučni ateizam”. Iznećemo dva najčešća mišljenja. Najrasprostranjenije mišljenje je da će naučnici moći da dokažu kako je od nežive materije nastalo biće. Po drugom mišljenju život se pojavio na Zemlji tako što su klice života došle na Zemlju sa nekog tela iz vasione

U stručnoj knjizi evolucioniste dr Alekseja Tarasjeva Biologija i kreacionizam (Beograd, 1999) postoji odeljak „Polemike u evolucionoj biologiji”. Na strani 19. vidimo da postoje „selekcionisti” i „neutralisti”. Na 22. strani postoje dva mišljenja „filetički gradualizam” i „isprekidana ravnoteža”. Dr Biljana Stojković zamera oponentima i religioznim ljudima na pogrešnom metodološko-naučnom mišljenju. Da li je pogrešno smatrati da, ako postoje četiri različita mišljenja u evolucionoj biologiji, da stvari nisu sasvim rešene? A problema sigurno ima još.

Naš vrhunski molekularni biolog Vladimir Glišin u „Politikinom” Kulturnom dodatku od 9. 5. 2015. piše: „Ostalo nam je suštinsko pitanje: kako je nastala prva živa ćelija, po slobodnoj pretpostavci pre oko 3,5 milijardi godina i kakvi su to bili fizičko-hemijski uslovi koji su omogućili da od jednog abiotskog nastane biotski svet? Onaj drugi deo, kako je živi svet evoluirao od prve žive ćelije do zapanjujućeg, zadivljujućeg biodiverziteta, danas je manje-više (podvukao D. M.) rešen.” U Kulturnom dodatku od 19. 12. 2009. Zlatko Paković (po mišljenju pisca ovih redova „prvo pero” Dodatka), koji je bio vrlo kritičan prema religiji, teologiji i crkvi, upotrebljava izraz „fundamentalistički evolucionisti”. Paković je primetio da ima agresivnih evolucionista. Zašto ti evolucionisti nisu tada kritikovali prof. Glišina što je napisao „manje-više”? Evolucionisti se obrušavaju na teologiju i na religiozne ljude. Prof. Glišin je blizu problema evolucije, pa ipak nije napisao da je sve dokazano, kao što dr Biljana Stojković tvrdi.

Prof. Tim Vajt sa univerziteta Berkli piše: „Darvin je bio veoma mudar kad je govorio o tome. Rekao je da moramo da budemo baš oprezni. Jedini način da zaista saznamo kako je izgledao zajednički predak jeste da ga pronađemo.” E, to je nauka. Ako se pronađe, svi ćemo prihvatiti. Dotle evolucionisti samo „osnovano veruju” u evoluciju.

Jedno vreme je bila na televiziji prikazivana odlična serija pod nazivom „Naučni kafe”. Dr Biljana Stojković je održala stručno i popularno predavanje o evoluciji. Jedan slušalac je postavio pitanje o poreklu života. Dr Biljana Stojković je odgovorila (snimak postoji) „da se mi evolucionisti bavimo razvojem živog sveta, a da je poreklo života pitanje za biohemiju”. Taj odgovor mi se zaista dopao. Pa, zašto diskutuju teolozi i biolozi? Važnija je diskusija sa biohemičarima!

Poznajem mnogo ateista, ali vrlo malo njih zna na čemu se zasniva njihov „naučni ateizam”. Iznećemo dva najčešća mišljenja. Najrasprostranjenije mišljenje je da će naučnici moći da dokažu kako je od nežive materije nastalo biće. Međutim, prof. Glišin ovako završava navedeni članak: „Ovaj novi rad je izuzetno interesantan pristup, ali hemičari koji se bave poreklom života treba još dosta da rade u svojim kuhinjama. Naša potera za primordijalnom supom koja se sama ukuvava i dovodi do prve žive ćelije sa svim karakteristikama koje neka živa ćelija ima očigledno će još potrajati.” Pa gde je tu „naučni ateizam”? Može se govoriti samo o „osnovanoj veri i želji” da se to dogodi. Hekel piše: „Ako ne primate teoriju da je život postao iz mrtve materije, onda u ovoj jedinoj tački evolucione teorije morate pribeći čudu.” Karl Fogt piše: „Moramo dopustiti da je život nastao iz mrtve materije, da bismo tako izbacili Stvoritelja” (F. Heffler, O autogenezi i darvinizmu, Zagreb, 1935, 7).

Po drugom mišljenju život se pojavio na Zemlji tako što su klice života došle na Zemlju sa nekog tela iz vasione. Jedna varijanta nazvana hipoteza kosmozoa tvrdi da su živa bića došla na Zemlju u meteoritu. Druga varijanta švedskog naučnika Arhenijusa naziva se hipoteza panspermije. Po njoj je seme života pod pritiskom svetlosti došlo na Zemlju. Ovo mišljenje ne rešava pitanje postanka života, već ga samo prebacuje sa Zemlje u vasionu. Čim ima dva sasvim različita mišljenja, ne mogu oba biti „naučna”. Ateisti treba da se opredele i ujedine. Duhovita je ona misao: „Neverujući mora mnogo da veruje da bi bio neverujući.”
Često i ateisti i verujući pogrešno shvataju Bibliju. Ateisti misle da verujući smatraju da je Bog diktirao „na uvo” biblijskim piscima, tako da ako se nađe pogreška, onda je to poraz religije. Teolozi ne smatraju da je Biblija božansko delo, nego bogočovečansko. Pisci su dali lični pečat spisima. Koliko se razlikuju zakonski Mojsije, poeta David, filozof Solomon, evanđelist Jovan i apostol Pavle! Oni su u spise unosili i narodna predanja i lična shvatanja. S druge strane, neki vernici su mislili, a i danas ih ima, da je Biblija univerzalni naučni priručnik: kosmologije, geologije, biologije, istorije itd. Svega toga u Bibliji ima, ali Biblija je prvenstveno verska knjiga. I jedni i drugi misle da Biblija uvek izlaže faktografiju. Ne. Sredinom 20. veka došlo je do prave revolucije u tumačenju Biblije. Zadatak svakog tumača je da pažljivo proceni o kakvoj vrsti teksta je reč, kojoj književnoj vrsti pripada. Nešto je istorija, nešto je poezija, nešto alegorija. Nije uvek istorija. Neko je duhovito rekao da je to isto kao kada bi ljubitelj poezije pročitao uputstvo za veš-mašinu, pa bio razočaran. Biblija nije snimak pejzaža foto-aparatom, nego umetnička slika tog pejsaža.

Znamo da ima manjih verskih grupa koje bukvalno shvataju Bibliju. Lično sam čitao dosta fundamentalističko-hrišćanskih knjiga o evoluciji i duboko se ne slažem sa njima, kao ni sa evolucionistima-fundamentalistima.

Za razliku od fantastičnih egipatskih i vavilonskih mitologija i kosmogonija iz istog vremena, pisac Šestodneva saopštava sledeće:

1. Postoji samo jedan Bog.

2. Bog je stvorio svet.

3. Nebeska tela su „svetila“, a ne bogovi.

4. Životinje nisu bogovi, nego su pod vlašću čoveka.

5. Sve stvoreno je dobro, materija nije zla, kao što su učile razne filozofije i mitologije.

6. Čovek je kruna stvaranja.

7. Čovek i žena su stvoreni za monogamski brak i za razmnožavanje.

8. Da bi istakao važnost praznovanja subote, pisac je stvaranje sveo na šest dana,
             a sedmog dana je i Bog „počinuo”.


Sve ovo nije naučni izveštaj, već verski, i to umetnički uobličen. Interesantno je pomenuti ovo: Post 1,3: „I reče Bog: neka bude svetlost. I bi svetlost.” To liči na hipotezu „Velikog praska”, uprošćeno rečeno. Post 1,11: „Opet reče Bog: neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme i drvo rodno koje rađa rod po svojim vrstama (...).” Tako kaže i evolucija biljnog sveta. Post 1,20–25: „Potom reče Bog: neka vrve po vodi žive duše i ptice neka lete iznad zemlje (...) Potom reče Bog: neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama njihovim, stoku i sitne životinje i zveri zemaljske po vrstama njihovim (...).” Tačno po evoluciji. Ove tri sličnosti ne potvrđuju evoluciju, ali ih treba navesti da se vidi i saglasnost Biblije i evolucije.

Rimokatolici imaju čitavu armiju teologa koji su završili visoke studije astronomije, biologije i drugih nauka. Možda je korisno istaći da je najviše doprineo razradi hipoteze „Velikog praska” belgijski monah o. Lemetr. Proučavanja teologa-biologa formulisao je papa Jovan Pavle II: „Može se, dakle, kazati da se, s gledišta nauka vjere, ne vide poteškoće ako se postanak čovjeka, s obzirom na tijelo, tumači pomoću hipoteze evolucije (...) Pa je moguće da je ljudsko tijelo, slijedom poretka što ga je Stvoritelj utisnuo u energije života, postupno bilo pripravljeno u oblicima prethodnih živih bića. Ali ljudska duša, o kojoj napokon ovisi ljudskost čovjeka, budući da je duhovna, nije mogla proizaći iz materije.” (F. Faccini, Stazama evolucije čovječanstva, Zagreb, 1996, 255–256).

Biblija nije jedini izvor ni ateizma ni religije. Nisu ateisti pročitali Bibliju od korica do korica, pa zato odbacili religiju. Ateizam ima mnogo drugih uzroka. Verovali ili ne, ni verujući nisu postali verujući zbog čitanja Biblije. Devedeset devet odsto vernika nije pročitalo Bibliju od korica do korica. Postoje mnogi drugi razlozi religioznosti. Još jednom se podsetimo Kanta: „Zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni svedoče da postoji Bog.”

Dr Dragan Milin

Profesor Starog zaveta Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu u penziji

(objavljeno 8. avgusta 2015)
-------------------------------------------------------------------

12.

Filozofski i politički Bog

U „Dodatku” od 11. jula ove godine pojavio se članak dr Biljane Stojković „Kreacionističke 'donacije' školama”. U njemu autorka skreće pažnju na, moglo bi se reći, nepoželjno darivanje našim školama jedne knjige sa izazovnom temom. Članak je, međutim, izazvao reagovanje i, kao posledica, imali smo prilike da u „Dodatku” od 18. jula čitamo članke iz pera dr Ljiljane Čolić i dr Radmila Rončevića. Cela stvar je krenula u smeru rasprave na, odavno poznatu, temu postojanja Boga.

Kada se već pominje Bog, autor ovog priloga smatra da treba razlikovati „filozofskog” i „političkog” boga. Filozofski bog je i stvarni i formalni gospodar svekolikog sveta, to je nekakav glavni mozak koji upravlja univerzumom. Za razliku od njega politički bog je samo formalni gospodar sveta. On se često sreće kao sredstvo zastrašivanja. Njime se služe verske, a i političke, vođe kada žele da pridobiju mase. Istim pojmom služe se i sledbenici kada upućuju pretnje, tj. kletve, na primer, svojim susedima ili rođacima. Ova vrsta boga je i na usnama masovnih ubica kada ovi kreću da izvrše svoje mračne zadatke. Rečeno bi trebalo imati na umu kada se razmatra članak B. Stojković, pre toga, međutim, slede kratki komentari u vezi sa člancima Lj. Čolić i R. Rončevića.

Mnogim ljudima se, izgleda, ne sviđa iznošenje životinjskog u čoveku. Međutim, životinje, različite od homo sapijensa nisu ni glupe ni preterano nasilne. Ima mnogo primera njihove snalažljivosti u vezi sa opstankom u prirodi. S druge strane, stepenu nasilnosti ispoljenom kod naše vrste teško da se može naći jednak kod drugih životinja. Nepobitna je činjenica da svaki homo sapijens dolazi na svet rađanjem, da ga, pretežno, doji majka, da sazreva, raste, razmnožava se polno, stari i umire, mora da se hrani... sve kao i druge životinje. Koja je od njih najsličnija njemu? U pripoveci „Redak zver” Milovana Glišića imamo susret čoveka i majmuna gde onaj prvi postavlja pitanje: „Čiji si ti mali?”. S obzirom na to da je Glišić ipak Darvinov savremenik, mada rođen skoro 40 godina posle njega, može se pomisliti da je bio pod Darvinovim uticajem. Međutim, šta reći o stanovnicima Malajskog arhipelaga koji su još mnogo pre Darvina jednu vrstu majmuna nazvali orangutan, što u prevodu sa njihovog jezika znači „šumski čovek”. Želja „da se liči na Boga” izražena kod nekih predstavnika naše vrste je, ipak, samo odraz čovekove sujete. Zaista je teško zamisliti boga koji sazreva, raste, stari... a još manje da jede i da se olakšava.

Teorija evolucije, kao i svaka i druga teorija, može, razume se, da se osporava. Ona se obično vezuje za Darvina, ali je on imao prethodnike od kojih su najpoznatiji Kivije i Lamark. Pogledi R. Rončevića na teoriju evolucije poznati su autoru ovog članka – imamu vidu njegov članak „Evolucija bez kraja (i početka)” objavljen u posebnom dodatku „Politike” „Nauka/Informatika/Tehnologija” br. 9, 1. februar 2012. godine. Argumentacija liči na teoriju zavere, stiče se utisak da postoji snažan „lobi” koji se bori za teoriju evolucije pri čemu lobisti ne prezaju ni od prevara, kao što je, na primer, podmetanje kostiju sumnjivog porekla koje treba da „izigravaju” fosile. Kako nisam stručnjak iz oblasti bioloških nauka, neću se upuštati ovde u polemiku, zadovoljiću se da primetim da je shvatanje o evoluciji, ili razvojnom putu, takoreći, sveprisutno u empirijskim naukama. Primera radi, i na našim prostorima se pre oko 90 godina pojavilo delo „Univerzalna evolucija” napisano na francuskom jeziku, čiji je autor poznati filozof i naučnik Branislav Petronijević (1875–1954), a koji je, sticajem okolnosti, svojom studijom o praptici arheopteriks dao važan doprinos teoriji biološke evolucije. Evolucija se pominje u geo-naukama, astronomiji, hemiji, društvenim naukama. Stoga, bilo bi čudno da su samo biljne i životinjske vrste nepromenljive i da su sve postale gotovo istovremeno. Evolucija, ispoljena u promenama, nije zaobišla čak ni crkvene organizacije. U nekim luteranskim verskim zajednicama odnedavno žene, ne samo što mogu da obavljaju svešteničke dužnosti, nego mogu i da budu velikodostojnici. Teško je poverovati da je ovaj propis usledio posle pažljivijeg čitanja Biblije za koju se Luter zalagao da bude izvor vere. Pre će biti da je on rezultat približavanja vremenu u kojem živimo, pokret za emancipaciju žena, koji snažno kreće na početku 20. veka, nastao je, kao što je dobro poznato, van okrilja verskih zajednica. Na kraju, valja dodati i izjavu od pre nekoliko godina tadašnjeg rimskog pape da teorija evolucije nije u suprotnosti sa zvaničnom doktrinom Rimokatoličke crkve.

Podržavam stav B. Stojković o važnosti sekularizma u obrazovanju. Takvo gledište ja ne shvatam kao borbu protiv boga. Svi koji pominju boga treba, pre svega, da znaju šta je bog. Ako se radi o filozofskom bogu, tu nema razloga za neko uznemirenje, sve se svodi na činjenicu da je čovek misleća životinja i, shodno tome, treba da razmišlja. Odgonetanje svih tajni sveta oko nas je spor i dug proces. Zato se učenicima ne mogu nuditi gotova rešenja, po sistemu odgovora na sva pitanja. Naprotiv, svako od nas treba, koliko može, sam da traži odgovore, a ne da nekritički usvaja svakojaka gledišta. Citirao bih Gorana Markovića (Kulturni dodatak „Politike”18. jul): „Ljudi koji razmišljaju i o svemu imaju sopstveno mišljenje dragoceni su. Mnogi misle tuđim mozgovima, a da nisu svesni toga. Za početak, dovoljno je osloniti se na sopstvene oči i uši i ne dozvoliti da drugi umesto vas zaključuju. To nije teško, a veoma je lekovito.”  Takođe, treba biti svestan da sve činjenice koje nam se prenose nisu podjednako sigurne. Dodao bih i duh tolerancije, da se izbegnu shvatanja poput onog da je holokaust „božja kazna za Jevreje zato što su razapeli Hrista”. Ako se članak B. Stojković može dovesti u vezu sa „Bogom”, onda je to, nesumnjivo, politički bog s početka članka jer organizacije sa takvim darovima interesuje samo jedno – vlast. To je vlast nad dušom, lepo opisana od strane B. Stojković u primeru sa učiteljicom iz hrišćanskog dečjeg kampa u SAD. Po mom dubokom uverenju, ovakva vlast strana je i filozofskom bogu, ukoliko ga uopšte ima.

Dr Slobodan Ninković

naučni savetnik, Astronomska opservatorija u Beogradu

(objavljeno 8. avgusta 2015)

------------------------------------------------------------------- 

13.

Genetika i evolucija pod pritiskom

„Verikalni” i kreacionistički zahtevi za izmene programa iz biologije u našim školama

Koleginica Biljana Stojković je svoj tekst Kreacionističke donacije školama od pre tri nedelje u ovom dodatku završila rečenicom: „Čekamo reakciju.” I do danas, reakcije nema. Tačnije, nema reakcije nadležnog ministarstva, pa čak ni povratne informacije o tome da li su tekst koji smo im poslali makar prosledili školama ili/i prosvetnim upravama kako bi naš stav ostao zabeležen. Radi se o tekstu jednoglasno usvojenom na sednici Nastavno-naučnog veća Biološkog fakulteta UB u junu ove godine, kao stav fakulteta prema kreacionističkoj knjizi besplatno ponuđenoj školama. Uz pretpostavku da je izdavač zamislio da se poklon koristi u nastavi biologije najmanje kao izvor dodatne literature, uz naš stav je išla i molba da se ne učestvuje u distribuciji knjige, da se ona ne koristi u nastavi, niti da se prezentira kao fakultativna ponuda za dodatno obrazovanje iz biologije (pa ni i iz drugih prirodnih nauka).

Javna rasprava o krupnijim ili sitnijim detaljima razvoja našeg obrazovnog sistema u ovom trenutku je potrebna i dobrodošla. Konkretno mislim na davno očekivanu izmenu postojećih nastavnih planova i programa predmeta drugog i trećeg ciklusa obrazovanja, koji će, na jedan ili drugi način, opredeliti sadržaj gradiva koje će đacima biti ponuđeno u našim školama.

Naravno, mene zanima biologija i iznosim na debatu svoj stav da su postojeći planovi i programi biologije, osim u nijansama i sveukupno nebitnim detaljima, dugo ostali netaknuti. Da predstavljaju ostatak „prethodnih vremena” i, koliko god da su bili osmišljeni tada kada su nastali, do danas su, u lavirintima prosvetnog sistema, po mom mišljenju, sistematski očišćeni od konteksta. Da su dosledno sterilisani u pogledu problemskih sadržaja biološke nauke i da su potpuno dezintegrisani u pogledu zastupljenosti osnovnih bioloških koncepata. Smatram da ne podržavaju razvoj kreativnog i kritičkog mišljenja đaka, već naprotiv, pretežno favorizuju formaln u reprodukciju obilja činjenica o fenomenima, mehanizmima i procesima u živom svetu sa kojima gotovo niko ne zna zapravo šta da radi. Sa takvim programima, većini nastavnika je mnogo lakše da nastavu organizuju faktografski i da postanu „glave koje pričaju”. Na kraju, izdavači sasvim zakonito reaguju kada nude udžbenike kakve nude i cela priča se beskonačno vrti u krug, postajući sve dosadnija svim učesnicima, dajući kritičarima obilje argumenata za promenu takvog stanja. I otud pritisci.

Da li ih je bilo? Govoreći iz ličnog iskustva, jeste. Govoriću samo o pritiscima „iz vertikale”, koji su se zasnivali na kakvim-takvim argumentima, a eksplicitno ću pomenuti ukoliko mislim da su bili vezani za kreacionizam. Prvi je bio na početku reforme, a nakon uvođenja veronauke u obrazovni sistem.

Ideja je bila da se u planu nastave sadašnjeg drugog i trećeg ciklusa ujednači proporcija prirodno-matematičko-tehničkih i društveno-jezičkih predmeta, to jest da se smanji, za malo pa duplo, udeo prirodnih nauka u nedeljnom fondu časova. Pošto „biologije ima najviše”, a „ionako vam je predmet preobiman”, najveće smanjenje bilo bi u biologiji, a određen kontraustupak bi bio učinjen fizici i hemiji. Ta ideja tada nije realizovana, a reforma je tada, nažalost, naglo prekinuta. Tokom javne rasprave, nijedna kreacionistička primedba nije učinjena za biologiju. Prilikom izrade standarda obaveznog obrazovanja, u sledećoj fazi (polovinom prve dekade), najveći pritisak je bio u oblasti standarda „Genetika i Evolucija”. Nekako smo uspeli da „Evolucija” ostane u naslovu, a žestok pritisak je bio da izbacimo naslednu varijabilnost i prirodnu selekciju iz standarda. „To je suviše komplikovano za decu”, „pa dobro napišite kao standard ali nemojte to tako da zovete”, „što ne razradite to kroz časove, pa ćemo ubaciti u plan i program”, „iritiraće razne strukture društva”… I taj pritisak je izbegnut, a ni danas ne znam kako da ga interpretiram. U javnoj raspravi nije bilo kreacionističkih primedbi. Tokom izrade standarda i kompetencija za opšte srednje obrazovanje (prelaz u drugu dekadu), nije bilo pritisaka, ali su zato u javnoj raspravi, od oko 80 primedbi, tri bile otvoreno kreacionistike – sve tri od nastavnika biologije iz gimnazija.

Knjiga koja je pokrenula celu ovu raspravu, baš sad, u ovom trenutku, sa svoje dosledno kreacionističke pozicije, nudi, naravno, rešenje: „dizajniran signal” koji se kao integrator i pokretač nalazi izvan domena evolucione nauke (zapravo u domenu Tvorca). Moguće je da će to nekima biti primamljivo, jer uočavaju potrebu za prevazilaženjem postojećih granica disciplina u biologiji. Postoji, međutim, mnogo bolji kandidat: tri velike oblasti biologije su u toku 21. veka, pritisnute izazovima svojih sopstvenih ograničenja, prevazišle svoje granice, nanovo se i drugačije integrisale i ponudile nauci potpuno novu, integrativnu, dinamičnu, u osnovi jednostavnu i fascinantnu viziju biologije. Ta nova oblast je poznata po akronimu: eko-evo-devo (ekologija – evoluciona biologija – razvojna biologija) i ta oblast je moj kandidat kao novi modus integracije u nastavi biologije. Posebna stoga, što smo svi mi koji smo do sada učestvovali u procesu razvoja obrazovanja iz biologije, čak i ako nismo znali za ovu novu oblast, ka njoj zapravo težili.

Dr Srđan Stamenković

docent Biološkog fakulteta

(objavljeno 8. avgusta 2015)

-------------------------------------------------------------------

14.

IZMEĐU ATEIZMA I TEIZMA

U potrazi za novom kulturnom paradigmom

I ateisti i teisti suočavaju se gotovo sa istim problemima i dilemama savremenog sveta, društava i pojedinaca u tom svetu – pa i pomirljivost odnosno nepomirljivost teizma i ateizma zavisi pre svega od socijalno-kulturnog konteksta. Otuda ni scijentistička arogancija ni omalovažavanje nauke ne doprinose osećanju sigurnosti čoveka savremenog doba

Odnos između nauke i religije u istoriji kulture, jer oboje pripadaju istorijski formiranoj kulturi određene epohe i društva, uvek je bio problematičan i najčešće napet. Polemika koju je izazvao tekst dr Biljane Stojković sa Katedre za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu pod naslovom Evolucija ili stvaranje (Politika, 11. jul) upravo to pokazuje i po svojoj zaoštrenosti nameće utisak o nepomirljivom sukobu dva pogleda na svet.

Već više od dvadeset godina Udruženje za naučno istraživanje religije (JUNIR) okuplja ne samo sociologe religije već i druge istraživače iz oblasti društveno-humanističkih nauka i organizuje naučne konferencije posvećene sve složenijim odnosima društvo-kultura-religija. Na jednoj od tih konferencija autor ovih redova imao je referat Teisti i ateisti u okviru kulturnog modela religijske i etničke tolerancije (Zbornik Religija–rat–mir, 1994). Neke ideje i razmišljanja o toj temi upravo su aktuelni u kontekstu pitanja koje je pokrenula docentkinja sa Biološkog fakulteta. U bogatoj literaturi koja je posvećena ovom kompleksu tema naišao sam i na tekst Viktora Trostnikova iz Akademije duhovnih nauka u Moskvi Da li je naučna slika sveta naučna. On pravi razliku između nauke-istraživanja i nauke-pogleda na svet, i ukazuje na to kako postulati ove prve mogu da budu ideologizovani u okviru druge. U tom kontekstu, on dodaje i sledeće: Istini treba prilaziti ne samo razumom i osećanjima, nego i životom. To je velika umetnost i ako čovek ovlada njome dobija najdragoceniju nagradu.

U kontekstu razmatranja ove teme mene, dakle, prvenstveno interesuje pozicija čoveka u nesavršenom svetu i u situaciji još uvek nedosegnutih naučnih saznanja o fundamentalnim pitanjima postanja i postojanja. Ljudi imaju pravo i na veru i na nauku, i na jedno i na drugo pre svega kao potporu osećanju sigurnosti, jednoj od fundamentalnih ljudskih potreba, kako je definiše Ralf Linton, jedan od poznatih antropologa. U tom smislu, ni granica između ateizma i teizma nije tako odsečna, kao što se ponekad, u radikalizovanim stavovima, tvrdi. Kliford Gerc, jedan drugi poznati antropolog, religiju smatra konstitutivnim elementom kulturnog sistema. On naglašava veliku ulogu kulturnih obrazaca. Pošto su čovekove urođene (tj. genetski programirane) sposobnosti za reagovanje krajnje uopštene, difuzne i promenljive, on bi bez pomoći kulturnih obrazaca bio funkcionalno nepotpun – ističe K. Gerc. A Fridrih H. Tenbruk, nemački filozof i sociolog, takođe ističe da univerzalnost religije pokazuje da ljudske potrebe prevazilaze društveno samoodržanje. Smisao koji ljudi traže svodi se – da se ponovo pozovemo na K. Gerca – na priznanje nemogućnosti da se izbegnu neznanje, patnja i nepravda na ljudskoj ravni i, s druge strane, na poricanje da ove iracionalnosti karakterišu svet kao celinu.

Ako ovaj problem posmatramo na jednom užem socio-kulturnom prostoru, kakav je jedno konkretno društvo sa svojom kulturom, onda moramo imati u vidu karakteristike tog prostora. U Srbiji smo dosta dugo u periodu posle Drugog svetskog rata živeli jedno ateizirano vreme, ako tako može da se kaže. Zanimljivo je navesti da je u jednom od prvih biografskih leksikona objavljenom 1991. godine – Ko je ko u Srbiji 1991 – od 150 ličnosti iz redova intelektualne elite, koje sam testirao kao uzorak, 50 odsto bilo neopredeljeno u pogledu konfesionalne pripadnosti, ali se 10 profesora univerziteta ipak izjasnilo kao pravoslavci. U svakom slučaju, klatno na vrednosnoj skali tih ranih devedesetih godina počelo je da se pomera na suprotnu stranu od prethodno utvrđene ateističke dogme. Pitanje ateizma odnosno teizma, međutim, ponajmanje je statističko pitanje.

Rasprostranjenost jednog ili drugog stava svedoči mnogo više o karakterističnom kulturnom obrascu nego o proverljivim stavovima pojedinaca. I na teorijskom i na praktičnom planu tih godina vidne su mnoge promene. Osnivanje samog JUNIR-a dokaz je potrebe promišljanja jedne nove kulturne paradigme. Brojni autori dali su doprinos razmatranju odnosa društva, religije i kulture. Na osnovu analize nekih od značajnijih radova, zaključio sam da, u stvari, odnos praktičnog ateizma i praktičnog teizma u velikoj meri zavisi od teorijskog ateizma i teološki obrazloženog teizma.

Teorijski ateizam koji je spreman da se liši svoje misionarske uloge da sve ili gotovo sve ljude vidi kao ateiste javlja se u svom tolerantnom obliku i normalno je da dopušta mogućnost uporednog održavanja i teizma. To isto, vice versa, važi i za teološki obrazložen teizam. Može se slobodno reći da se i ateisti i teisti suočavaju gotovo sa istim problemima i dilemama savremenog sveta, društava i pojedinaca u tom svetu – ekološkim, problemima siromaštva, agresivnošću moćnih prema slabima, zdravstvenim problemima itd – pa i pomirljivost odnosno nepomirljivost teizma i ateizma zavisi pre svega od socijalno-kulturnog konteksta odnosno od načina saodnošenja pojedinih elemenata kulturnog obrasca koji daje smer mnogim akcijama. Otuda ni scijentistička arogancija ni omalovažavanje nauke ne doprinose osećanju sigurnosti čoveka savremenog doba.

Dr Miloš Nemanjić

Sociolog kulture

-------------------------------------------------------------------

15.

Grehopad Adama i Eve

U vezi sa polemikom u nauci biću slobodna, da se osvrnem na neke od stavova iznetih u Kulturnom dodatku od 8.  avgusta. o.g.

U tekstu dr Slobodana Ninkovića pominju se dve vrsta božanstva – „filozofski“ i „politički“ bog (sic!). Međutim, za verujuće pravoslavne hrišćane postoji sam jedan Bog (sa velikim slovom B!), Tvorac neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.  Konstataciji da životinje nisu preterano ni glupe ni nasilne  nema se šta osporiti,  naprotiv. Kako Njegoš kaže, Bog je svaku tvar  zasejao „umnijem sjemenom“. Štaviše, tačno je da u ljudima ponekad ima više zla nego u životinjama. Ali, zar upravo to nije negiranje evolucije, zar po teoriji evolucije čovek ne bi u svim svim svojim svojstvima trebalo da bude savršeniji od životinja?

Za razliku od teorije evolucije koja nema odgovor na to pitanje, Biblija ima: Zlo u ljudsku prirodu uneo je praroditeljski greh, tj. grehopad  Adama i Eve.

Što se tiče pozivanja na zvaničnu doktrinu rimokatoličke crkve i pape, ko god da se na njih poziva,  ja ih pozivam da provere šta je govorio i pisao naš počivši patrijarh Pavle.

Principijelno  i izričito sam protiv distribucije  knjiga bilo kakve sadržine u našim školama, bez znanja i odobrenja Ministarstva prosvete kao krunske državne institucije nadležne za obrazovanje i vaspitanje u Srbiji.

Opšte je poznato da se danas veoma vodi računa da nijedan sadržaj nijednog predmeta, nijednim svojim elementom ne vređa osećanja pojedinih specifičnih grupa, manjinskih zajednica i  slično. Po čemu je onda logično i opravdano vređanje verskih osećanjapripadnika pravoslavnog hrišćanstava među našom decom i omladinom? Zašto bi izvesne lekcije iz biologije bile izuzetak? Ako naprimer, ni na koji način ne smemo da povredimo seksualno opredeljenje homoseksualca i lezbijki, onda ne smemo ni da povredimo verska osećanja dece koja ne veruju i ne prihvataju da je čovek evolutivni produkt majmuna.

Na kraju još samo jedna opaska: Što se tiče toga ko, kako i čime želi da vlada svetom, trebalo bi pogledati  šta su o evoluciji mislili Hitler, Staljin, Niče i drugi njima slični „svetli“ umovi opšteg čovekoljublja.

Ljiljana Čolić


Komentari0
3ea13
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja