sreda, 17.07.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:53

Veronauka ne može biti problem

Ima li nekih političkih (ili ličnih razloga) što se ministar prosvete odlučio da u dobu „ljudi bez duše” interveniše smanjenjem časova veronauke i građanskog vaspitanja
Autor: Slobodan Reljićutorak, 29.12.2015. u 08:15
Новица Коцић

Veronauka jeste ušla/vraćena u srpske škole u leto 2001. na mala vrata i – političkom odlukom. Zoran Đinđić nije za taj čin pokazivao toliko lične naklonosti kao predsednik SRJ Vojislav Koštunica, ali je uistinu premijer Srbije otišao u Patrijaršiju i posle četredesetminutnog razgovora s patrijarhom Pavlom objavio da se, već od 1. septembra iste godine, u srpske škole vraća veronauka. Zamenik i pomoćnica ministra prosvete Gaše Kneževića podnosili su ostavke, ali – Điniđić je ostao pri svojoj odluci.

To je politika.

A društvene dileme da li u svetovnu, postmarksističku školu treba uvesti religijsku ili religioznu kulturu nadilaze tadašnju brigu Vigora Majića i Srbijanske Turajlić, Gašinih saradnika. Nisu tu samo dokazi kako su mnogi veliki naučnici bili duboko religiozni, već pre svega besmislenost bežanja od činjenice da evropske kulture nema bez hrišćanstva. „Onaj ko ne zna hrišćanstvo iznutra, sebe lišava čitave zapadnoevropske tradicije u bilo kojem domenu: filozofija, umetnost, povest. Ko god ističe da to ne zna, on nije svestan da se ponosi svojim duhovnim siromaštvom”, napisao je početkom prošlog veka Georg Zimel, jedan najvažnijih klasičnih teoretičara društva, u spisu „Rembrant – ogled iz filozofije umetnosti”.

Naučne napore velikih mislilaca kao što su Mirča Elijade, Nikolaj Berđajev, Karl Gustav Jung i mnogi drugi možda je najupečatljivije sažeo pedesetih godina prošlog veka norveški pisac i mislilac Jens Bjorneboe: „Sve što je u poslednjih 1.800 godina niklo na tlu Evrope hrišćanskog je porekla”, a „Evropa je prihvatila sveto, trostruko geslo: sloboda, jednakost, bratstvo” i „čudno je – eh, više nego čudno – da je ’ateistička’ Francuska revolucija izabrala parolu koja je direktna parafraza hrišćanskog koncepta Trojstva (pred Ocem smo svi jednaki, pred Duhom smo svi slobodni, a pred Sinom smo braća)”. Posle dramatičnih procesa sekularizacije koji su doneli i antiteizam i stanje duha koje je Berđajev zvao „satanokratija”, iznova je legitimisan „povratak svetog” u evropskim društvima. To je činjenica i bez novih dramatičnih zapleta koji potresaju Evropu pred naletom islama.

Dakle, samo je političko pitanje da li ćemo uvoditi „nastavu o religiji”, gde bi se strogom objektivnošću, metodološki naučnom, pripovedalo deci o religijama kao i o mitovima mrtvih Maja ili će se u svetovnoj školi dati neki, proporcionalno zaista mali, prostor za religioznu kulturu – pouke o veri, koje podrazumevaju da učitelj i učenik i uče i veruju? Da se ta dva stanja duha ne razdvajaju. Što se tiče društvenog stanja, religiozna kultura više nije izgnanik.

Drama savremene prosvete i obrazovnih sistema mnogo je i dublja i šira od tih, reklo bi se – reliktnih pitanja. Marta Nusbaum, značajno ime američke filozofije, koja se svakako nije napajala mislima iz „Svetosavske filosofije prosvete” dr Justina Popovića, objavljuje dramatična upozorenja da se čini da „zaboravljamo dušu” i da školski sistemi proizvode „generacije korisnih mašina”. Ona brine da se demokratija ne može održati na „ljudima bez duše”. „Reč ’duša’ ima religijske konotacije za mnoge ljude i ja ne insistiram na ovim konotacijama, niti ih odbacujem”, njen je razuman i demokratski stav. A duša je ono što „povezuje osobu sa svetom na bogat, suptilan i komplikovan način” prilaskom „drugoj osobi kao duši, a ne kao pukom korisnom instrumentu ili prepreci na sopstvenom putu”.

Dakle, može biti da ima nekih političkih (ili ličnih razloga) što se ministar prosvete odlučio da u dobu „ljudi bez duše” interveniše smanjenjem časova veronauke i građanskog vaspitanja u našim školama. Može biti da način kako su ta podučavanja organizovana u našim školama neće biti od velike pomoći našoj deci. Ali ne može biti da bi, sa stanovišta potreba društva, takva saznavanja trebalo proterivati. Jer, pre gotovo dva veka jedan nezaboravljeni prosvetni radnik u Masačusetsu je nepogrešivo video obrazovanje kao „proces kojim se mišljenje oslobađa iz duše, ujedinjuje se sa spoljašnjim svetom, reflektuje se i tako postaje svesno njihove stvarnosti i oblika”. Opet, ta duša. A toliko bi sve bilo jednostavnije da smo uspeli da je proteramo.

Novinar


Komentari61
ef77f
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Milena
Svaka cast autoru.mogo bi skoro na ravnoj nozi da diskutuje sa ministrom na ovu temu. Veroucitelj
Aleksandar Drašković
O kakvom obrazovanju govorimo kada je školstvo zasnovano na konceptu darvinizma koji nema nikakvog naučnog osnova!?!? Deca se uče destrukciji i lažima... Veliki prasak??? Ma dajte, molim vas...
Анђелковић Јован, Кучево
Ја сам прва генерација, која је 2001 учила веронауку. Тада смо истовремено могли, до четвртог разреда чини ми се, да похађамо оба предмета, и веронауку и грађанско васпитање. И могу вам рећи, да су ми часови веронауке значајно утицали на развој личности, свести о моралу и о животним идеалима. Да ли због тога што смо имали, више него сјајну учитељицу/наставницу која нам је веру, Бога, и уопште религију представила на тако фантастичан начин уз безброј активности почев од драмске секције, ликовне секције, рецитација, хора, посета црквеној библиотеци (све у склопу наставе веронауке). Не знам, можда је то само индувидуално тумачење, можда другима није било толико пријатно, али мени јесте, а сигуран сам и другима. Коинциденција је да мој млађи брат, који је рођен 2001. године, не може да похађа веронауку, јер је једини који се определио за веронауку из целог одељења. Ја први, он изгледа последњи.
TRADICIJA i NAUKA
Veronauku i građansko trebalo bi spojiti , a smanjiti broj časova. Deci i omladini treba objašnjavati SUŠTINU vere, nauke, tradicije, politike,...
Petar V. Terzić
Ova tema je veoma senzitivna i budi najrazličitija osećanja, podstiče na borbu mišljenja. Da je jezik religije kao jezik poezije potvrđuje i Njegoš: "Svevišnji svetom tajnom šapti samo duši plamenog poete." U demokratskim društvima zastupljena je puna religijska sloboda, dok u totalitarnim sistemima preovladavaju jednostrani i isključivi pristupi - nametanje određenog religijskog shvatanja ili potpuno odbacivanje svakog religijskog ubeđenja. Mi smo društvo u tranziciji, pa kada je reč o afirmaciji veronauke moramo biti otvoreni za najrazličitija mišljenja, kako to radi Politika koja je za ovu temu široko otvorila svoje stranice i učinila ih dostupnim svim onima koji žele da izgrade svoju modernu religijsku svest koja je neodvojiva od drugih oblika ljudske svesti.I.Njutn je rekao da je Biblija najdublja filozofija, a A. Ajnštajn je zagovarao integraciju nauke i religije:"Nauka bez religije je slepa, a religija bez nauke je šepava." P.S. Dei facientes adiuvant. Deos fortioribus adesse.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Pogledi /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja