O eutanaziji

Odavno se zalažem za pravo na eutanaziju u medicinskom kontekstu i stoga je inicijativa zakonopisca Prednacrta građanskog zakonika za svaku pohvalu. Time je, konačno, pokušao da „skine” stigmu sa te teme.

Kada se kaže „eutanazija” obično se misli na aktivnu, direktnu i dobrovoljnu eutanaziju. Ona je aktivna pomoć neizlečivo bolesnom pacijentu, obuzetom neprolaznim fizičkim ili psihičkim bolom i patnjom, i podrazumeva pozitivan postupak lekara koji uzrokuje pacijentovu smrt unošenjem spoljnih sredstava – otrova. Drugi naziv za aktivnu eutanaziju je ubistvo iz milosrđa.

Iako nema, prema stanovištu mnogih pravnih teoretičara, kojima se pridružujem, suštinske razlike između aktivne i pasivne eutanazije – prva (aktivna) se zabranjuje skoro svuda u svetu, osim prema holandskom, belgijskom, luksemburškom, francuskom, japanskom, kineskom i kolumbijskom pravu. Načelno sam za dekriminalizaciju aktivne direktne i dobrovoljne eutanazije, ali naš zdravstveni sistem, a ni lekarska profesija, očigledno nisu u celini spremni ni sazreli za takav korak. To bi, u ovom trenutku, bilo ishitreno rešenje.

Za razliku od aktivne, pasivna eutanazija je dopuštena u većini savremenih pravnih sistema i ulazi unutar opsega tzv. normalne medicinske prakse, „medicinskog izuzetka” i „prirodne smrti”. Pasivna pomoć neizlečivo bolesnom pacijentu znači odustajanje od lečenja pacijenta koji je na samrti ili prestanak s medicinskim merama kojima se produžava pacijentovo umiranje. Kod pasivne eutanazije lekar se uzdržava od ponovnog oživljavanja pacijenta, od davanja lekova i drugih terapija za produžavanje života, te tako dopušta pacijentu da umre od bolesti od koje je oboleo.

Naši lekari su u strahu od samog izgovaranja reči „eutanazija”, iako se u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, u članu 33, stav 1, kaže: „Pacijent ima pravo da predloženu medicinsku meru odbije, čak i u slučaju kada se njome spasava ili održava njegov život”. Ta odredba ne izražava ništa drugo do ono što se u drugim pravnim sistemima definiše kao pasivna eutanazija. Za procenu o tome da li je lekar odgovoran za smrt neizlečivo bolesnog pacijenta i da li je lekareva intervencija bila etički i pravno prikladna unutar datog kauzalnog toka događaja, uvek su relevantne okolnosti konkretnog slučaja.

Prema tome, pasivnu eutanaziju treba dopustiti u budućem građanskom zakoniku Srbije pod materijalnim i proceduralnim ograničenjima koje će utvrditi zakon i protokoli medicinske zajednice. Zalažem se i za to da se stav 3 člana 93, koji sada glasi: „Zloupotreba prava na eutanaziju radi pribavljanja neosnovane materijalne i druge koristi predstavlja osnov za krivičnu odgovornost”, zameni sledećom odredbom: „Kršenje materijalnih i proceduralnih uslova propisanih zakonom za izvršenje pasivne eutanazije predstavlja osnov za krivičnu odgovornost”.

Važno je naglasiti da se pasivna eutanazija uvek izvršava u kontekstu lečenja, i na zahtev pacijenta (ili njegovog zakonskog zastupnika). Dakle, eutanazija nije dopuštena laicima!

Aktivna indirektna eutanazija je jedini slučaj u kome većina današnjih pravnih sistema dopušta da se smrt prouzrokuje pozitivnim medicinskim činom. Budući da su timovi za palijativno lečenje najpre dužni da se usredsrede na ublažavanje patnje neizlečivo bolesnih pacijenata, njima je dopušteno da primene metode lečenja koje skraćuju pacijentov život sve dok one služe ublažavanju njegovih bolova ili drugih mučnih simptoma. Skraćenje života može da bude samo sporedna posledica. Budući građanski zakonik trebalo bi da i nju dopusti kao deo tzv. normalne medicinske prakse, „medicinskog izuzetka” i „prirodne smrti”.

Ozakonjenje pasivne i aktivne indirektne eutanazije mnogo će značiti lekarskoj profesiji u celini, jer će im dati pravnu sigurnost u pogledu pravnog osnova i opsega prava za postupanje s beznadežno bolesnim i/ili umirućim pacijentima. Istovremeno, ozakonjenje će biti od značaja i za pacijente koji su neizlečivo bolesni ili trpe velike bolove i druge mučne simptome, tj. saznanje da će im lekari pružiti pomoć i da im neće nametati produžavanje života, bolje reći, da im neće prolongirati i usporavati proces umiranja.

Naučni savetnik Instituta društvenih nauka u Beogradu