Kad sam bio u Sarajevu

Ivo Andrić je negde već smestio ovu priču. Nije je imenovao naslovom, nego onako po meri svog talenta prema ljudima i događajima koji su oblikovali njegov literarni svet, gledao, smislio i zapisao slučaj, opisao događaj, uneo u svoje znakove pored puta, hronike i romane.

Možda se ovom novinaru to poređenje Andrićevih tema sa ovom pričom samo pričinilo dok je putovao od Beograda, Srbijom i Bosnom, do Sarajeva s knjigom Abdulaha Sidrana „Otkup sirove kože” – simboličnog li naslova!? – u ruci.

Da nije bilo ovog puta, sada, ne bi bilo ni moje priče. I ovo je impresija, utisak o viđenom, slušanom, pročitanom u Sarajevu, istočnom, zapadnom, severnom ili južnom, ali Sarajevu sve je jedno kako ga ko naziva. Duša grada se prostire na sve strane i Hercegovinom i Bosnom. Krompiri, kupus, paradajz i šargarepa, predmet ovog zapisa, rastu diljem ovog BH sveta, ali prazni tanjiri i kuvari, to je tema do koje se ne dolazi iz Beograda, nego treba stići na lice mesta i saznati: kako oklevetati komšije?

Posvađala se dva prazna, gladna tanjira, ali im ne da treći tanjir da budu sami. Svađa utroje, iz političkih i verskih razloga, dođe mu na isto, a i kad nema razloga, nađu ga... Kuvari ne žive sa tanjirima. Kuvaju negde drugde i šalju jela signalima, elektronskom poštom, telefonom ili radijom, a najviše vole preko malog ekrana.

Jedan kuvar u liku novinara voditelja neke regionalne televizije, koji ko zna koga zastupa i čije misli prenosi, pred kamerama ispituje seljaka koji gaji kupus. Sediš u Sarajevu ili bilo gde u dometu te TV stanice u BH. Gledaš televiziju uživo koja izbacuje granate i atomske bombe. Vrtiš hotelski ekran i vidiš: pakovanje je gotovo. Pun pogodak. Seljakovo imanje je na zemlji podeljenoj međom koja razdvaja one opisane prazne tanjire. Kupus i krompir su levo, a šargarepa i paradajz desno. Rastu kao iz bajke i s jedne i s druge strane zamišljene granice. Da, zamišljene za nas neznance, ali ne i za voditelja – kuvara i seljaka.

„Koji ti je slađi kupus”, pita kuvar seljaka. Ovaj odgovara:

„Pravo da ti kažem, miliji mi je ovaj kupus sa naše strane...!”

A što, šeretski pita kuvar, kao, ne razume odgovor na svoje sasvim jasno pitanje.

Seljak, šeret neki takođe: „Kako da ti kažem, kad je naše naše je, a njihovo je njihovo...!”

Referendumska zagonetka glasi: Ko pita kupus gde će da raste!?

Ima i nezavisnih tanjira koji odjednom iskoče i ako ih niko nije zvao, a na jednom reklamnom panou ćirilicom su napisali, doduše ne u Sarajevu, ali u BH na putu od Srbije prema Sarajevu, u Vlasenici:

„Bože, teško tebi sa nama, kakvi smo!?”

Nije kraj priče jer u sve treba da uključim i Abdulaha Sidrana koga srećem na javnoj sceni u Sarajevu posle čitanja njegove knjige čiji naslov sam naveo na početku. Svoj odbrambeni mehanizam od TV opisao je ovako:

„Kad god upalim TV dnevnik, odmah zaspim... Spavam tačno dok traju vesti... U tom otrovu ima nečeg o čemu treba mnogo razmišljati...”

O smislu i besmislu: „... Naše ambicije su da mirimo umne ljude... Društvo u Bosni je funkcionisalo na način koji smo mi svi voleli... Za mene bi život u tim jednoetničkim uslovima bio jednak životu u akvarijumu, ja takav život i ne smatram životom...”

„Sarajevska raja”, pita novinar. Sidran: „... Jugonostalgičari na portalima... ’Vilsonovci’ – Sarajlije u Americi i Australiji... Smisao za humor i na vlastiti račun... ’Đe si papak’... Balkan, budućnost...? Bosanci, Bošnjaci... 1992 – 1996... Golem zločin nad bosanskim muslimanima... Brisanje memorije... Svaki rat ovde je importovan izvan Bosne... Mi ne damo da nam se uruše prijateljstva koja su postojala... Ne damo da nam se uništava budućnost...”

Gospođa Feti Kafedžić, koja sluša ovaj razgovor dodaje: „... Da živimo i stvaramo zajedno, a ne samo jedni pored drugih, jer zaborav koga ovi neki novi hoće da mi u svojim uspomenama zaboravimo i one najmilije prijatelje i poznanike. Ja to nisam prihvatila, jer samo prihvatanje da zaboravimo, tog nečega što nam je dalo lepotu naše mladosti, učinilo bi nas ’živim mrtvacem’.”

Referendum za kupus, zaista bi bilo najbolje rešenje: Kupusu, gde volite da rastete kod nas ili kod njih. Da li bi se sa ovim referendumom složio Ivo Andrić?! Da ga pitamo.

Ne zna čovek. Javni gradski prevoz između Pala i Sarajeva ne postoji. Nema granice, protok je slobodan kao da rata nikada nije bilo. A kuvari rade, mese i pakuju. Baš ih briga za prazne tanjire.

Urednik portala „Arhiv Simić”

(Ceo razgovor sa A. Sidranom može se čuti na portalu „Arhiv Simić”)