I Putin i Tramp mrze političku korektnost

Predsednik ruskog Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku Fjodor Lukjanov spada u red retkih analitičara koji o složenim pitanjima govore jednostavnim rečima. U razgovoru za „Politiku”, Lukjanov ocenjuje da bi Rusija uplitanjem u tradicionalne balkanske netrpeljivosti dobila samo glavobolju, ali analizira i međunarodne odnose nakon pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD.

Predsednik Rusije Vladimir Putin je na dan pobede Trampa fotografisan sa čašom šampanjca. Postoje li razlozi za slavlje u Moskvi?

Čaša šampanjca je klasičan novinarski trik. Putin je primio novoimenovane ambasadore i uobičajen protokol podrazumeva šampanjac. On nije nazdravio pobedi Trampa, nego ambasadorima.

Putin je, svakako, zadovoljan izborom Trampa, ako ni zbog čega drugog, onda zato što je Hilari Klinton dala mnogo groznih izjava protiv Rusije i Putina, a u ovoj kampanji je zapravo koristila Rusiju i Putina za napad na Trampa povezujući ih porukom da Trampova pobeda znači Putinovu pobedu. Ako se tako posmatra, onda je Putin zaista pobedio i ima razloga da nazdravi šampanjcem.

Nije dovoljno jasno šta bi to moglo da spoji ili približi Trampa i Putina?

Putin je zadovoljan izborom Trampa, jer se time otvorila mogućnost okretanja novog lista koju bi trebalo iskoristiti, verovali Trampu ili ne. Putin i Tramp nisu isti ali dele odnos prema političkoj korektnosti – obojica je mrze, ali iz različitih razloga. Sa Putinove tačke gledišta, politička korektnost je temelj loših odnosa Rusije i SAD, jer je sve krenulo nizbrdo od kada se stvari ne nazivaju pravim imenom, čime je onemogućen iskren dijalog. Politička korektnost je često drugo ime za licemerje i duple standarde. Stvari su od devedesetih dobile drugačije nazive, pa tako nije rat nego humanitarna intervencija, nije širenje NATO-a nego širenje mira i bezbednosti, iako dobro znaju da širenje NATO-a veoma uznemirava Rusiju – Putin drži da će Tramp, koji prezire političku korektnost i često je potpuno politički nekorektan, biti bolji pregovarač.

Na međunarodnoj medijskoj konferenciji u Moskvi rekli ste da je u hladnom ratu bio sukob oko tumačenja činjenica, dok je sada sukob oko samih činjenica. Može li se sadašnja situacija uporediti sa hladnim ratom?

Mislim da će prva faza odnosa Putina i Trampa ličiti na detant s početka sedamdesetih godina, kada su na vlasti bili Brežnjev i Nikson. Tada su obe strane shvatile da bi trebalo smiriti napetost.

Da li je u Siriji moguć vojni sukob Rusije i SAD?

Ne, smatram da nije verovatan. Mislim da bi Tramp mogao da značajno promeni politiku SAD na Bliskom istoku u smislu vidnog povlačenja Amerikanaca, tako da će odnosi biti manje rizični sa Trampom nego što bi bili sa Hilari Klinton.

Šta zemlja poput Srbije može da očekuje u novim svetskim okolnostima?

To zavisi od toga kako tumačite interese vaše države i kako vidite svoju budućnost. Model koji se donedavno činio nužnim nalagao je da Srbija, kao i druge male i srednje evropske države, mora da se prilagodi pravilima Evropljana i Amerikanaca. Prilično kontroverzno, ali to je bio vaš izbor. Sada je vrlo nejasno, jer ako pretpostavimo da će se čitava konstrukcija Zapada temeljno promeniti, veliko je pitanje da li je razumno pokušavati da se ukrcate a ne znate gde je poslednja stanica voza. Interes Amerike i Evrope za Srbiju i Balkan mogao bi da se smanji i tada će pred srpskom vladom biti teško pitanje da mudro proceni posledice događaja u godinama i decenijama pred nama kako bi odlučila u koji voz da uđe ili da ne uđe ni u jedan. 

Očekujete li da će srpske vlasti uvesti sankcije Rusiji?

To je stvar suverene odluke Vlade Srbije, ali mislim da bi u ovim okolnostima bilo veoma čudno da se Srbija pridruži sankcijama

Da li u Rusiji postoji plan o proširivanju uticaja u istočnoj Evropi i privlačenju novih saveznika, često se čuje „od Erdogana do Orbana” i kakva bi bila uloga Srbije u tome? Da li je Rusija zainteresovana za zapadni Balkan?

Naravno da je jeste. Postoji duga tradicija privrženosti tom prostoru, a postoje i snage koje veruju da bi Rusija trebalo da pokaže Evropljanima i Amerikancima da je vreme u kojem je izgurana odatle ne samo prošlo, nego i da se Rusija vraća. Istovremeno, ne mislim da su takva osećanja preovlađujuća niti na vrhu prioriteta ruskog rukovodstva. Po mom ličnom mišljenju, nevezano od zvaničnih državnih stavova, za Rusiju bi bilo ekstremno opasno ako bi se upustila u tradicionalne probleme na Balkanu, pa i u istočnoj Evropi, ne bi li se osvetila za povlačenje tokom devedesetih. Možda sam previše ciničan, ali tamo se ne može dobiti ništa osim glavobolje, nažalost, i to važi ne samo za Rusiju, nego za sve. Moje mišljenje je da Rusija ne bi trebalo da bude previše aktivna nego da učestvuje ekonomski i pomogne, ako vam je potrebno, u održavanju stabilnosti. Dublje upuštanje bilo bi nerazumno, prvenstveno jer bi odvuklo pažnju, novac i resurse od glavnog cilja, a ja sam uveren da bi glavni cilj Rusije trebalo da bude pomeranje na istok.