Repertoarske iluzije

Mnogo značajnije pitanje je kako se, a ne šta se igra, ovim rečima teatrolog i profesor Fakulteta dramskih umetnosti Ivan Medenica za „Politiku” komentariše nedoumicu: da li su pozorišta ušla u krizu identiteta, odnosno da li su i zašto izgubila svoje lične karte, znakove prepoznavanja. Ili zašto ponekad deluje da gotovo sva pozorišta izvode jedan repertoar o čemu je „Politika” pisala. „Rediteljske poetike su, dakle, za mene presudne. Tu imamo neobičnu situaciju da svi naši reditelji mogu svugde da režiraju, da nemamo vezivanje grupe reditelja, po umetničkom senzibilitetu i društvenom opredeljenju, za određene pozorišne kuće, što je najnormalnija i dominantna pojava svugde u svetu”, kaže Medenica, koji napominje da bi reditelje, do kojih im je stalo, „uprave mogle, mada je jasno da i to košta, nekim oblicima ugovora, paušala, da vežu na određeno vreme za svoja pozorišta”.

Na priču o „krizi identiteta” pozorišta nadovezao se i Bojan Munjin, ugledni pozorišni kritičar, za koga je ključno sasvim jednostavno pitanje – sa kojom idejom očekivanja da će sa pozornice čuti nešto važno, ljudi danas odlaze u teatar? „Da, oni i dalje odlaze u teatar, ali ne sa velikim očekivanjima; neprestano gledaju u mobilne telefone tokom izvedbe i posle predstave odu na dobru večeru...”, kaže Munjin i dodaje da zato repertoar pozorišta u sebi i ne može da ima onu energiju očekivanja publike, njenih dilema, traženja i očekivanja. „Zato svi ti repertoari liče jedan na drugi, mlaki su i bez prave energije i autentičnog identiteta”, dodaje on.  

„Publika više ne drhti iščekujući velike pozorišne naslove i obožavane glumce, zato što je na nekom dubljem nivou ljudske egzistencije splasnuo interes za ključnim temama ljudskog života. Živimo u vremenu gde više ništa nije naročito važno i gde je sve jednako i srednje važno. Pitanja kao što su: dobro, zlo, poštenje, ljubav i smrt, koja su oduvek bila pozorišna pitanja, više to nisu, zato što danas više ne živimo u vremenu ideja, stavova, odluka i moralnih dilema, nego u vremenu uživanja, u postideološkom vremenu, kada je sve postalo brzo, jednostavno i dostupno i ljudi jednostavno više nemaju potrebu da razmišljaju o krupnim temama vlastitog bivstvovanja”, tvrdi Munjin.

Budžeti pozorišta od pre deset godina srezani su napola, kao i broj premijernih naslova. Zato se pozorišta snalaze, prave repertoar od predstave do predstave, u zavisnosti od toga kada je i koji režiser slobodan.

„Ne može se napraviti dobar repertoar, ako ne postoji snažna ideja dijaloga sa ovim vremenom, vera da zaista želite da, preko Šekspira, Sartra ili Nušića, vodite takav dijalog, predviđanje da slična atmosfera postoji i u publici i da za sve to imate novca. Naravno, pozorišta i dalje ima, publika i dalje dolazi, ali to pozorište, kultura i umetnost danas su napadnuti jednim površnim i lakomislenim duhom vremena za koji još nije pronađen pravi lek, da bi se čovek vratio sam sebi i svojim temeljnim dilemama koje bi onda bile pokazane i na pozornici. Završavam sa konstatacijom glumice Dare Džokić o položaju pozorišta u savremenom svetu koja glasi vrlo kratko: ’Opkoljeni smo!’ Za sebe ne bih rekao da sam pesimista, pokušavam da shvatim realnu sliku vremena i ako je ona blizu neke istine, onda je moj zaključak da vreme hrabrih u životu i u pozorištu tek predstoji”, zaključuje Munjin.