Nismo želeli da podržimo propadanje pozorišta

Tvrdite da ste živi učesnik i svedok propadanja pozorišta u Srbiji. Kako u tom kontekstu obrazlažete odluku žirija 62. Pozorja?

Mi smo stručan i kvalifikovan žiri koji je izabran i koji je zaključio da među odgledanim predstavama ima velikih napora, većih ili manjih dometa… Veoma sam se radovao da budem u Novom Sadu, ali kako je Pozorje odmicalo bio sam sve zabrinutiji onim što sam gledao. Odrastao sam u pozorištu, ono je moj život. Dakle, petoro ljudi koji su bili u žiriju razgovarali su slobodno, iskreno između sebe, bez ikakvih uticaja i došli smo do zaključka da nije dobro praviti kompromise: podeliti te i takve nagrade u toj i takvoj selekciji koja je mogla možda biti bolja ili gora i nastaviti niz ovoga što ste rekli u vašem pitanju – te osrednjosti koja ponekad ima nekakve vrhove i tikove u maloj Srbiji. Raspadom Jugoslavije Sterijino pozorje je izgubilo svoje mogućnosti, odnosno nema kapacitet. Ove godine festival je promenio format takmičarskog dela, gde sa razlogom favorizuje domaći autor, ali ukidaju se možda dobre predstave, jer domaći pisac na znači automatski i dobru predstavu. Došlo je do toga da smo dobili nekoliko domaćih pisaca, adaptacija velikih dela velikih pisaca i nekakvih kompilacija.

Ali takva odluka je izazvala negodovanja u pozorišnim krugovima?

Zaključili smo da je ovo naš SOS signal koji smo poslali dodeljujući nagrade svim učesnicima u koje smo računali i selekciju „Krugovi” i sve ljude okolo i publici koja je to pomno pratila. Bez želje da bilo koga ponizimo ili unizimo. Mislim da ovde nije bilo kvaliteta da se dođe u kompromisnu situaciju da se dodele dve-tri nagrade. Bilo je možda ljudi koji su mogli da ih dobiju, ali niko, ni jedna kategorija nije bila takva da se bez pogovora mora dati priznanje. Članovi žirija stoje iza svoje odluke sa željom da otvorimo pitanje: Zašto nam je pozorište takvo, zašto je u padu i da te uzroke lociramo i otklanjamo. Nismo želi da podržimo negovanje postojećeg stanja koje iz dana u dan daje sve tanje rezultate.

Da li ste upoznati sa prvom strategijom kulturne politike o kojoj se proteklih dana govori i šta mislite o ovom potezu resornog ministarstva?

Nisam, ali mislim da je važno da postoji, da je najzad napravljena kulturna strategija. Mislim da je neophodna, da je davno prošao trenutak kada je trebalo da se donese i to pohvaljujem.

Kako je koja vlada do sada formirana tako ste i vi jedan od kandidata za ministra kulture. Da li vam je nekada ta funkcija ponuđena i pod kojim uslovima biste je prihvatiti?

Nikada mi funkcija ministra kulture nije ponuđena, i to je jedina istina. Jako je zanimljiva sledeća stvar: da su ljudi pisali sa tvrdnjama kao da je to gotova stvar. To nema smisla, to su ozbiljne stvari. Da li bih prihvatio da budem ministar? Mislim da mi imamo ministra i da je Vukosavljević čovek koji poznaje državnu upravu, funkcionisanje države. Sve ministre do sada sam podržavao, uvek sa nadom da će nešto uraditi. Ako bih ikada bio u takvoj situaciji, verujem da bih pokušao ne da objasnim, već da sprovedem u delo strateški značaj, strateško blago kulturnog stvaralaštva, jer bez njega neme države

Ovih dana završavate dramu „Kos”, koja prati priču o zloupotrebi maloletne devojčice od strane starijeg muškarca… Šta vas je podstaklo da se scenski pozabavite ovom pričom?

Komad koji mi je preporučila Beka Vučo je jako ambivalentan.  Posle mnogo godina, njegovog odležanog zatvora i njenih prolazaka kroz oporavak od tog perioda svog života, ona ga pronalazi iako se preselio, promenio ime i prezime. Tada predstava počinje… Pročitavši komad shvatio sam da ne mogu da ga režiram i da igram u isto vreme u toj predstavi. Pozvao sam Borisa Isakovića i on je prihvatio ulogu Reja. Za mene je smisao pozorišta uvek bio da na sceni ne igraš, nego da budeš. Vrlo malo glumaca to može, ali ih ima. Recimo, Boris Isaković može jer ima izuzetan dar. Sonja Kolačarić će biti posebno iznenađenje i novost na beogradskim scenama. Drama „Kos” se uklapa u naš ovogodišnji koncept Radionice Integracije naslovljen  „Udarac”, a tiče se svega što ulazi u bilo kakvu manipulaciju i nasilje nad ženama. Naravno, nemamo mogućnosti da sve aktivnosti koje smo želeli realizujemo, novac smo pozajmili od Željka Tomića, direktora i jednog od osnivača kompanije „OSA”. Taj novac ćemo vratiti. .

Drama „Kos” je zasnovana na istinitom događaju iz 2005. godine, bavi se pedofilijom, ali i prevazilazi tu temu. Šta se krije iza njenog naslova?

Ne znam zašto je autor drami dao naslov „Kos”. Sva simbolična značenja ptice kos vrlo su različita i nisu nimalo vesela. Kos je u irskoj mitologiji znak velike, izražene seksualnosti kojom se u predstavi takođe bavimo. Ambivalentnost, složenost ove drame jeste u tome da postoji perverzni čovek koji nekada upotrebljava dete koje ne može znati gotovo ništa, osim da raste i da tog čoveka voli kao ostvarenu fikciju ljubavi. Drama je vrlo složeno psihološki napisana. Devojčica vuče traume i u porodici, usamljena je, ali on to zloupotrebljava. Uspeli smo da to na najfiniji način iznesemo, da se na sceni postoji, a ne da se igra. U isto vreme imamo njihov novi sadašnji susret u njenim zrelim godinama. Ona ga svesno pronalazi da razreši taj problem iz rane mladosti. Susret je buran i krajnje zanimljiv.

Ljubav je, tvrdite, izgubila značaj i smisao od preterane upotrebe. Ipak, kakav je život bez ljubavi?

Termin „Volite se, ljudi” se izlizao od upotrebe. Volim te, volim te, volim te…. Volim ovo, ne volim ono. Francuzi imaju druge izraze, i Englezi isto. Kod nas se najčešće upotrebljava „volim”, a posebno kada je lažno izrečeno. Ljubav jeste uzrok našeg postojanja, ali smo svedoci i mržnje koja je svuda oko nas.

Bez Vučića ne bi bilo „Romea i Julija”

Deo javnosti zamera vam političke stavove. Kako odgovarate na te opaske?

Uopšte ne odgovaram na te insinuacije. Odgovoriću! Ni na kakvim činjenicama, javnim govorima one ne počivaju. Od trenutka kada sam rekao da nas je Aleksandar Vučić podržao, da bez njega ne bi bilo predstave „Romeo i Julija” u Narodnom pozorištu u Beogradu, počinje hajka na mene. Zašto je problem u govoru istine? I danas to ponavljam: Da Vučića nije bilo, ne bi bilo te predstave, ne bi bilo Srba i Albanaca u nacionalnom teatru zajedno. A onda mašta radi svašta.

Strah od letenja

Često čujemo putnike na beogradskom aerodromu kako kažu: „Putovali smo sa ’Mikijem Manojlovićem’” misleći na avion Er Srbije koji nosi vaše ime. Ipak, često se priča o vašem strahu od letenja. Kako ste ga pobedili?

O strahovima treba govoriti. Imao sam, naravno, ogroman strah od letenja koji sam pobedio, a plašio sam se putovanja avionima iz dva razloga: bio sam 1963. godine u avionu na liniji Dubrovnik–Beograd koji se borio sa strašnom olujom, a zatim moja majka se plašila aviona i nesvesno je to prenela na mene. Imao sam zapravo strah od visine, a ne od zatvorenog prostora. Išao sam zbog toga i na psihoanalizu. Kada sam prolazio seanse sa velikom majstoricom Vidom Jojić ona mi je rekla: „Miki, ovo bismo trebali da radimo tri-četiri godine sa neizvesnim rezultatom. Ne leti!” I nisam leteo, a onda je došlo vreme da sam morao. Jer nisam mogao više da stižem na mesta na kojima sam morao da budem. Mnogo vremena sam gubio na silne vozove i pruge, noću sam tačno po položaju voza znao u kom smo delu Evrope. Vozio sam auto i do Engleske, i gde sve još ne. I onda me taj strah napustio. Ode kao da ga nije bilo.