Od ovacija do – zvižduka

Pišem ove redove, bez namere da na bilo koji način aboliram žiri 62. Sterijinog pozorja ili njegovog predsednika Predraga Mikija Manojlovića. Nikakva abolicija njima nije potrebna. Ali, odmah pitam: da li iko normalan, iko iz sveta glume, pozorišta, kulture, misli da se glumac Predrag Miki Manojlović, ikoga boji!?

Pitam i zato što mi je trebalo poprilično vremena da ono malo živih svedoka, kolega i pozorišnih ljudi podsetim na nešto o čemu sam pre 35 godina pisala na stranicama Kulturne rubrike ‚‚Politike”. Pisali su i drugi mediji, ali stidljivo.

Te 1982. godine, mladi Manojlović (rođen 1950), a već veliki glumac (najmlađi glumac dobitnik Oktobarske nagrade Grada Beograda, sa samo 29 godina), usudio se da pred početak predstave ‚‚Ubiše Knjaza” Živorada Lazića u režiji Olivera Viktorovića, na gostovanju u novosadskom SNP-u, beogradskog Narodnog pozorišta, kao tumač glavne uloge, u kostimu Knjaza Mihajla Obrenovića, izađe na proscenijum i obrati se, dupke punoj dvorani, sa više od hiljadu mesta. Rekao je da u znak protesta zbog skidanja ‚‚Golubnjače” sa repertoara SNP-a ne bi igrao, ali će igrati isključivo zbog novosadske publike!!! U sali su se prolomile duge, duge ovacije!

Malo ko danas može i da zamisli kolika je to hrabrost bila, ‚‚prst u oko” moćnicima i aparatčicima usred strahovlade raznih komiteta i CK, još nerasturene Jugoslavije!

Odbrana ‚‚Golubnjače”, predstave osuđene na smrt, usred njenog stratišta, bio je više nego kulturni, pre svega društveno-politički zemljotres. Osporavana u Vojvodini, sa prefiksom da raspiruje nacionalizam, ‚‚Golubnjača” pisca Jovana Radulovića, u režiji Dejana Mijača, doživela je panegirike u Beogradu, a na Međunarodnom festivalu malih scena u Novoj Gorici proglašena za najbolju. Tridesetdvogodišnji  Manojlović je još tada imao hrabrosti da pljune političkom establišmentu u lice, uz nepodeljenu podršku novosadske publike.

Kada sam ga nekoliko godina kasnije u intervjuu za ‚‚Politiku” podsetila da je taj njegov gest ocenjen kao ‚‚odvažnost diktirana histerijom, a ne razumom” (kritičar novosadskog ‚‚Dnevnika”), odgovorio da je bio ‚‚prvi glumac koji je morao da progovori u tom trenutku‚ ‚,uprkos tome što su ga nazivali da je ‚‚politički kriminalac”, iako nikad nije bio član partije. Kod nas, rekao mi je Manojlović, ‚‚čovek mora da reaguje, da ponekad bude i političko i javno biće”.

Taj mu čin neki nisu zaboravili. Blistavu karijeru ostvario je nimalo mažen. Predstava ‚‚Hrvatski Faust” proglašena je najboljom na Pozorju, bila je naš predstavnik i na Teatru nacija u Nansiju, ali glavnog glumca Predraga Mikija Manojlovića u Novom Sadu je mimoišla Sterijina nagrada. Delovale su neke ‚‚kuje” koje mu nisu oprostile ‚‚Golubnjaču”. Ipak, talenat je kao voda, uvek nađe svoj put, i Sterija je osvojen koju godinu kasnije. Osvajao je sam svoj prostor.

Gledajući TV prenos sa Pozorja, slušajući salve zvužduka, pištaljki, negodovanja, ljutnje uvređene publike, pitala sam se šta se dogodilo: da li se promenio glumac ili publika? Pokušao je da smiri jarost u dvorani rečima ‚‚niste razumeli, niste čitali, niste shvatili”... Uvek navijam za subverzivne, one koji izglobe stvar, koji imaju ‚‚petlju” da nešto novo pokrenu, koji ne vole mlaku vodu i osrednjost.

Pre tri i po decenije, bio je u pravu.

Manojlović je čovek promene. Njegov je značaj veći od scene i filmskih uloga, jedini je glumac po kome je nazvan jedan vazduhoplov Er Srbije.

I pre 35 godina, kao i pre neko veče, imao je petlju da – ‚‚zagrize metak”! Danas gomila zastrašenih ljudi svih profesija i zanimanja, ćutanjem, svesno ubija svoju budućnost.

Da nije bilo ovog ‚‚incidenta” Pozorje bi prošlo kao i tolika do sada. U poslednjoj dekadi, ovo je sigurno najjači žiri po snazi i veličini autoriteta njegovih pet članova. To su autentične gromade umetnosti, i teško je reći u odnosu na koga bi mogli da budu sujetni, izmanipulisani ili šta već ne što im se pripisuje? Pre bi se moglo reći da su ovi kvalifikativi, sujete i manipulacije, na suprotnoj strani. Kod onih koji su bili u selekciji, ali i onih veličina koji su, kako saznajemo, još pre početka festivala, gnevno lobirali protiv sadašnje uprave Pozorja, pošto im predstava nije ušla u takmičarski deo.

Dopada mi se subverzivni potez Predraga Mikija Manojlovića i celog žirija. Prvi u istoriji Pozorja (a, što da ne!?). Citiraću jednu našu književnicu: ‚‚Kompromis je samo lepša reč za poraz”. Ovaj žiri, iako svi ne misle kao ja, upravo je doneo beskompromisnu odluku. Bolje i eutanazija, nego održavanje živog mrtvaca u šta se pretvorila naša kultura. Posledice ovakve odluke, verujem, videćemo ubrzo. Ili će se kultura i pozorište i dalje rastakati, zaglavljeni u slepoj ulici, pa ćemo uz zatvoreni Narodni muzej dobiti i Narodno pozorište kao marketinški servis estradnim zvezdama i zvezdicama, raznim promocijama, i premijerama koje će samo tajkuni moći da plate...

‚‚Golubnjača” je bila opomena: posle nje, evo, već nekoliko decenija, vlasti se nisu usudile da se bave zabranama. Kulturu su prepustile samoj sebi. Ako ne ponude visoki kvalitet, od umetnika će i sponzori početi da odustaju. A već odustaju. Zato je ovaj gest žirija Pozorja za mene kao Munkov ‚‚Krik” – krik za traženje novog puta.

novinar